Description
O knjizi
Osvajanje beskorisnog je pre svega poema u prozi epskih razmera, hronika ludila, pripovedanje o katastrofi (ne uvek izmišljenoj, u velikoj meri prizvanoj i izazvanoj) i, naravno, o osvajanju. Putovanje u amazonsku prašumu (jer Hercog se nije zadovoljio snimanjem u studiju i korišćenjem specijalnih efekata), neka vrsta negativa ili obrnute slike obećane zemlje, koja je bila nužna da bi se snimila priča o čoveku opsednutom idejom da podigne operu usred džungle, zbog čega će morati da prebaci parobrod preko planine. Putovanje koje je trajalo godinama, jer bile su potrebne godine da bi sve što je moglo da pode naopako zaista i pošlo naopako.
Verner Hercog, genijalni režiser i nepopravljivi pustolov, proveo je nekoliko godina snimajući Fickaralda i ostavio ovu knjigu za sobom, koja je, prema mnogima, najbolje što je napisao. Dnevnik snimanja koji je ujedno i užarena, halucinantna proza, tekst koji se može čitati kao triler ispunjen lirizmom i delirijumom džungle.
Deo iz knjige o odnosu Kinskog i Hercoga
Kamisea, 14. 6. 1981.
Poslednji dan snimanja na Kamisei, za sada. Ne mogu da se setim da sam ikada u životu radio pod ovakvim pritiskom. Ono što smo danas završili inače bi trebalo da se završi za pet dana. Kinski je histerično vrištao, pa je potom glumio teško bolesnog čoveka koga je Paul morao da pridržava, a onda opet padao u nove napade besa. Popodne, dok smo snimali, usput sam primetio kako brodski radnici utovaraju kalem za kablove, težak
nekoliko tona, u jedan od naših teretnih čamaca, tako što su ga jednostavno pustili da se otkotrlja odozgo. Čamac je odmah pukao i potonuo kao kamen. To je bila samo jedna od marginalnih grotesknih scena. Pri narednom napadu besa Kinskog, poglavica Ašininka-Kampi i poglavica Mačigengasa iz Šivankorenija povukli su me u stranu i sasvim mirno pitali da li želim da ga ubiju. Da bih bio siguran da sam dobro razumeo, pitao sam: koga da ubiju? Kinskog, rekli su. Način na koji su to rekli nije ostavljao mesta sumnji da bi to zaista učinili, i to u roku od narednih šezdeset sekundi. Kinski je primetio da se nešto događa i odmah prešao iz stanja besa u stanje teške bolesti.
Malo više o njihovom odnosu pisali smo ovde: Moj omiljeni neprijatelj: O odnosu Vernera Hercoga i Klausa Kinskog.
Deo iz knjige o Hercogovom odnosu prema džungli
Kinski je u kostimu tumarao oko mene i oko stabala banana, tražeći od Beata da ga bezbroj puta fotografi še među raskošnim listovima, a zatim su se pomerili nekoliko metara dalje, do ruba
džungle, gde je Kinski privio obraz uz jedno deblo i počeo da oponaša seksualni odnos s drvetom. Smatra to posebno erotičnim, on, taj prirodni čovek i divlja džungla. Pritom do sada nije
kročio ni deset metara u samu šumu. Sve je to deo njegove poze. Njegovo odelo za džunglu, koje mu je sašio Iv Sen Loran, mnogo mu je važnije od same džungle. Zato sam ga bez razloga previše oštro presekao kada je od mene očekivao radosno odobravanje njegove tvrdnje da je džungla erotična. Nikakvu erotiku ne vidim, brecnuo sam se na njega, samo opscenost.
