Description
Specifikacija
O knjizi
Filmovi Žulavskog, Kronenberga, Fasbindera, Noea, Hodorovskog i Balabanova, donose nam takvu vrstu slika i napadaju vizuelne i druge tabue „koji su pod krinkom etičkih i moralnih imperativa tako pažljivo ugrađeni u kolektivno nesvesno da im pridajemo legitimitet prirodnih zakona.“ Iako nam nije prijatno da gledamo takve prizore, ipak smo prisiljeni da se sa njima suočimo, postanemo svesni naših reakcija i upitamo se ZAŠTO tako reagujemo na njih. Zašto jedan deo ljudske egzistencije koji nam pomenuti autori predočavaju doživljavamo kao prljav, nedoličan, nedostojan, opasan i verovatno uvredljiv i neprihvatljiv?
Andžej Žulavski o čudovištu iz Posednutosti
Pročitao sam vaš esej i… rekli ste da je Posednutost nedovršen film. Nije dovršen iz vrlo, vrlo idiotskih razloga, razloga koji imaju veze s onim o čemu sada govorimo. Nikad nisam dobio čudovište koje sam želeo, nikad. Rambaldi je došao iz Holivuda u Berlin i rekao, „Slušaj, za scenu kad prvi put susrećemo čudovište, sa krupnim kadrovima, treba mi dve nedelje“. A ja sam imao otprilike toliko da završim ceo film; imao sam pet nedelja za kompletno snimanje. Rekao sam, „Karlo, to je nemoguće“. Onda je on doneo gomilu grubog materijala, ružičaste gume slične onoj za kondome – ništa nismo uspeli da uradimo, on je bio sav crven u licu i ja sam rekao, „Slušaj, ti si Italijan a ne Amerikanac, sad moraš nešto da uradiš“. Jer s tim čudovištem nismo mogli apsolutno ništa. Radio je celu noć, zaključan, i uspeo je da ga napravi pomoću štapova oko kojih je ispleo filmsku traku – to nije bilo ono što sam imao na umu, ali ideja je bila tu.
Dejvid Kronenberg o svojim filmovima
Moji filmovi su telocentrični. Za mene, osnovna činjenica ljudskog postojanja jeste telo i što se mi više udaljavamo od ljudskog tela, to stvari postaju manje stvarne i mi moramo da ih izmišljamo. Možda je telo jedina činjenica ljudskog postojanja za koju se možemo držati. A opet, čini se da se ono prilikom pravljenja filmova mnogo zanemaruje, mada možda u umetnosti gledano uopšteno nije tako.
Intervju s Kronenbergom možete u celosti da pročitate na našoj blog stranici. Režiser kao filozof.
Rajner Verner Fasbinder o utopiji
U tome je problem. Ne želim da formulišem utopiju u vaše ime, jer u suprotnom, ona prestaje da bude utopija. To je jedna ideja i moguće je boriti se za nju. Uzmite, recimo, marksizam: dobra ideja, formulisana na nehuman način. Mislim da put, koji vodi ka promeni trenutne situacije, jeste neka vrsta anarhije. Ne mislim na terorističku anarhiju, niti na onu koja stremi životu bez osećanja i bola. Svako treba prvo da pronađe sebe da bi mogao da se nada. Nije moje da kažem drugima čemu da se nadaju; ako to uradim, ja dominiram nad njima. Treba da pronađemo način da svako može da oseća i saznaje. Mogao bi da postoji oblik života, koji bi bilo važno živeti.
Gaspar Noe o sebi
U Francuskoj svi znaju da nisam tu rođen, ali me smatraju Francuzom. I nikad, nikad nećete videti „ovaj argentinski režiser“. Jednostavno kažu, „ovaj francuski režiser“. Možda zato što žele da budete deo njihove kulture, pa jednostavno odluče da vas prisvoje. Možda će neko ko ne voli Atoma Egojana reći, „ovaj jermenski režiser“. Ali ako im se dopadne, reći će, „ovaj kanadski režiser“. To je neka vrsta fenomena. Ljudi koji vole Švarcenegera neće reći, „ovaj Austrijanac“, reći će, „ovaj američki heroj“. Ako im se ne sviđa, kažu, „ovaj austrijski nacista“, zar ne?
Alehandro Hodorovski o poeziji
Uvek sam razmišljao o snimanju filmova. Ali sebi sam rekao da ću snimati filmove tek onda kad stvorim svest o sebi i svom delu. Za mene je film kao poezija. Kokto je najbolji – ne filmski stvaralac – već umetnik. On je imao najbolju poziciju, jer je bio pesnik. Međutim, i ovo je važno – on je oko poezije pravio pozorište, romane, filmove, slike. To je bio moj ideal, jer ja sam oduvek pisao poeziju, čak je i danas pišem. Poezija je najvažnija. Ja sliku vidim kao poeziju. Želeo sam da snimim film kad budem mogao da slikam, pravim kostime, pravim muziku, glumim, da režiram, da pravim sve. Želeo sam da pravim sve. To je za mene film. Kao što je Kokto uradio u Lepotica i zver. Tim sam se primerom vodio.
Aleksej Balabanov o svom filmu Kargo 200
Ma ne, naravno. Kako je on mračan? Po meni, to je jako svetao film – o tome kako se završava najmračnije i najstrašnije doba u našoj zemlji. Mračnije je bilo u Staljinovo vreme, iako je tada sve bilo direktno i pošteno – pokupili bi te i streljali, i cela zemlja bi to znala. A 1984. nije bilo čvrste centralne vlasti, svako je radio šta je hteo. Ko je taj Černjenko? Njega su pridržavali da ne bi pao. Zato je bila potpuna razularenost. O moralu se niko nije brinuo. Svima je osnovna ideja bila – pokupiti se i otići preko granice, na Zapad. A sada se mnogi vraćaju.
