Gaspar Noe je izuzetno provokativan, talentovan i zanimljiv režiser. U možete da pročitate deo intervjua sa njim, koji je preuzet iz knjige Razgovori: Noe, Žulavski, Kronenberg, Fasbinder Hodorovski, Balabanov.
Glas o radu Gaspara Noea proneo se rano. Mič Dejvis iz Fantazije pustio je buvu i do dana svog prikazivanja na Njujorškom filmskom festivalu, Sam protiv svih (I Stand Alone, 1999) već je bio na vrhu liste. Gaspara sam upoznao te večeri. Posle nekoliko godina našli smo se na Menhetnu da snimimo duži intervju. Režiser dela Nepovratno (Irreversible, 2002)[i] pronašao je slobodan sat u pauzi traganja za lokacijama za Ulaz u prazninu (Enter the Void, 2009) i drugih poslova.
Ovaj intervju nastao je 23. 11. 2003. Imali smo i drugi deo intervjua, još oko dvadeset minuta snimljenih kasnije, u Parizu, koji su se nažalost izbrisali u mojoj torbi dok sam se vraćao kući u Sjedinjene Države. Ipak, neke lepe reči ostale su upamćene. Na primer, kako su zauzeli tunel u Nepovratnom, okrečili ga u crveno i ostavili ga takvog; i to da ste mrtvi pokušate li svoje filmsko stvaralaštvo da oblikujete prema američkoj publici. Ah, Gaspare! – Šejd Rupe
Poreklom ste iz Argentine?
Tako je, rođen sam u Argentini.
Kada ste se preselili u Njujork?
Moji roditelji doselili su se u Sjedinjene Države oko tri meseca po mom rođenju. Moj otac je dobio Gugenhajmovu stipendiju za slikare, pa je došao ovamo na dve ili tri godine. Tada je slikao i istovremeno pomalo prodavao slike. Moja majka je u to vreme radila kao socijalna radnica.
Živeli ste ovde, na Menhetnu?
Da. Pričali su mi da je prvi stan u kom smo živeli bio na Brodveju, odmah iza Filmskog centra Andželika. Ali posle smo se preselili u drugi stan na Vest Sajdu. Nalazio se možda u Pedeset devetoj ulici ili severnije, u Sedamdesetoj. Ne znam koja je avenija bila u pitanju, ali negde na Vest Sajdu.
Tada ste bili veoma mladi. Pamtite li mnogo toga o Njujorku?
Da, sećam se nekih trenutaka. Čovek uvek pamti događaje koji su se odigrali kod kuće. Sećam se da sam gledao Jasona i Argonaute na TV-u. To bi me ozbiljno uplašilo. Prvo sećanje na gledanje filma koje imam jesu Jason i Argonauti.
Lepo je što ste imali priliku da to gledate na televiziji.
Rođen sam 1963, pa pretpostavljam da je to uspomena iz doba kad sam imao četiri godine. To je bilo krajem 1968. Uspomene koje imam na Evropu su iz 1968, 1969.
A onda su se vaši roditelji preselili u Francusku?
Ne, onda su se vratili u Argentinu.
Vama je tada bilo oko pet godina?
Da. Pretpostavljam da mi je bilo pet godina, i tad sam potpuno zaboravio engleski, jer sam po dolasku govorio s engleskim akcentom, pa su mi se deca podsmevala. Govorili su, „Prokleti Jenki, tamo je deo za Jenkije“. Iznenada sam odlučio da za jedan dan izbrišem sve što sam naučio i počeo sam da govorim isključivo na španskom.
A onda, možda šest godina kasnije, u Argentini je zavladala diktatura, te je moj otac morao da pobegne, a majka je ostala tamo još nekoliko meseci. Posle smo zauvek napustili zemlju.
Šta se dešavalo u Argentini?
Izvršen je državni udar i na vlast je došao diktator. Mnogi umetnici koji su bili levičari počeli su da nestaju. Završavali su u koncentracionim logorima gde su ih komadali samo zato što su bili levo orijentisani umetnici.
Bože. Bili ste u Buenos Ajresu?
Da.
To nije nimalo naivno. I znali ste šta se dešava? Znali ste da se to dešava?
Da, naravno.
Dakle, posle toga ste otišli u Francusku.
Moj otac je već bio u Francuskoj, možda deset godina. Odselio se u Francusku jer je tamo imao mnogo prijatelja. Prvenstveno zbog toga što nije želeo da ponovo proživljava svoje njujorško iskustvo. Rekao je: završio sam s Njujorkom. Poželeo je da se vrati u Francusku, pa je otišao u Francusku, a onda je otišla i moja majka.
Zašto je vaša majka ostala u zemlji još nekoliko meseci?
Zato što je situacija za oca bila daleko rizičnija nego za majku. Drugi razlog je bilo to što je majka morala da sredi sve. Ne možete tek tako ostaviti stan. Morate da se spremite, da odložite svoje stvari u neki podrum, i tek onda odete. Zato smo mi ostali tamo još devet meseci, a onda smo brodom otputovali u Francusku.
Koliko ste tada imali godina?
Dvanaest.
I svoje tinejdžerske godine proveli ste u Parizu?
Da. Bio sam pravi filmski zaluđenik, upoznao sam jednog momka čiji su stričevi bili operateri u različitim bioskopima, a deda mu je prodavao karte u jednom od najvećih bioskopa u Buenos Ajresu.
Oni su poznavali sve ljude koji su radili u svim bioskopima u gradu. Mogli smo besplatno da gledamo filmove jednom ili dvaput dnevno, jer čak i kada su se puštali filmovi zabranjeni za mlađe od četrnaest ili osamnaest godina, njegov deda bi samo pozvao nekog: „Moj unuk želi da gleda taj film. Može li da uđe?“ Uz dosta opreza, smeštali su nas u deo bioskopa odakle smo mogli da gledamo film. Tako smo od devete do dvanaeste godine odgledali sve te zabranjene filmove. Tada sam se zarazio bioskopom.
Sad, kad kažete „zabranjeni“, mislite zabranjeni u Buenos Ajresu?
Ne, ne, bili su zabranjeni za decu, jer su bili nedozvoljeni i pod ograničenjem.
Filmovi rangirani u kategoriju R?[ii]
Da. Film kategorije R ovde u Americi sme da gleda svako dete.
U pratnji odrasle osobe.
U većini zemalja je drugačije. Nije važno s kim idete da gledate film, ne smete gledati film koji je zabranjen za mlađe od četrnaest ili osamnaest godina, morate da pokažete ličnu kartu. Ako ste mlađi od četrnaest ili osamnaest godina, ne možete u bioskop.
U takvim situacijama neki ljudi lažu, neki nose lažne isprave. Najčešće, ako poznajete ljude koji vode bioskop, oni vas prosto smeste gde god. Znaju da vas nijedan inspektor neće naći.
Zapravo, danas ovo zvuči glupo, jer većina klinaca može da iznajmi DVD odakle god poželi. Zato više nije problem gledati takve filmove kao što je bilo kad smo mi bili deca. Sve što je bilo iole rizično, s pištoljima ili takvim stvarima, uvek je bilo pod ograničenjem.
Ne razumem šta su ograničavali, zaista. Koliko dece odraste i uzme u ruke pištolj zato što su to videli na filmu?
Sećam se, kada sam išao da gledam kung-fu filmove, ili čak kad bi kung-fu film bio emitovan na televiziji, nakon što bi se film završio, svi bismo izlazili skačući, svi su skakali i nešto vikali. I osećali biste se kao majstor borilačkih veština.
Što znači da je za dečaka mojih godina gledanje tih filmova bilo uzbudljivo iskustvo. I sigurno smo razmišljali o tome kako bi bilo dobro da se potučemo, da se borimo. Što znači, da, može da utiče. Ali, filmovi s pištoljima sigurno vas neće navesti da koristite pištolje.
Neće. Jer biste morali da uradite još mnogo toga. Morali biste da pronađete pištolj, pa da ga napunite, morali biste da ga nosite nekud.
Ali, dobro napravljeni porno filmovi kod mene izazivaju nalet testosterona, koji u meni onda budi želju za seksom.
Mislim da većina ljudi ipak na kraju verovatno masturbira i da se sve zapravo ne završava seksom. Hoću reći, možda se javi prijatan osećaj među nogama, ali sve što morate da uradite posle toga zahteva previše truda.
U filmu sve izgleda zaista lako. Sve je kao: O, vidi, evo devojke, evo momka. O, skidaju odeću i jebu se. Ali ako vi poželite da se pojebete, to zahteva mnogo više truda, to nije samo uđete u sobu i tamo vas čeka devojka.
Ako želite da se kresnete, morate otići u bar, napiti se s nekim ko želi da bude s vama. Dok to počne da se dešava, sve ono uzbuđenje koje ste osetili tokom gledanja filma… Čini mi se da sve ostalo mora da već bude spremno.
Osim toga, masturbacija je najjeftinija droga, a možda i najbolja. Kad ljudi puše džointe, kad uzimaju heroin ili morfijum, to je kao da doživite nalet serotonina. Najlakši način da doživite nalet serotonina posle kog ćete se osećati lenjo – ali i dobro – jeste dobra masturbacija.
Izuzev za ljude kod kojih to budi osećaj krivice. Ali ti ljudi će se ionako uvek osećati dosta loše.
Poznata mi je ta ideja. Posebno kad ste tinejdžer osećate se krivim kad masturbirate, jer ponekad možete da masturbirate toliko puta na dan, dvaput ili triput dnevno, pa onda odete u školu, pa masturbirate u školskom toaletu. Posle se osećate pospano.
To vas prosto nekako spušta i ne osećate se inteligentno. Ali problem je i to što, ako to ne radite, onda stalno razmišljate o tome. Zato morate pronaći svoju ravnotežu.
Ne znam kakvi su zakoni u Parizu kad je reč o gledanju filmova, ali znam da četrnaestogodišnjak sme da popije čašu vina i da zbog toga niko neće praviti problem. I mislim da tinejdžeri i odrasli smeju da imaju seksualne odnose, i da to nije problem.
Tinejdžeri stariji od šesnaest godina, da. Ljudi stariji od šesnaest godina mogu da krešu koga god žele. Nisam siguran, čuo sam, pričali su mi, ali bolje proverite. Čuo sam da ljudi mlađi od dvadeset jedne smeju da imaju seks s ljudima od petnaest. Između petnaeste i šesnaeste smete da imate seks s ljudima svojih godina, ali ako ste stariji od dvadeset jedne, ne smete da imate seks s nekim kome je…
Zar to nije čudno? Ko donosi tako uvrnute zakone?
Kad je reč o tinejdžerima, Francuska kontroliše zlostavljanje dece i stara se da deca ne budu zlostavljana. Ali tinejdžeri ponekad imaju tu neku vrstu… Recimo to ovako: Ja sam počeo da masturbiram u trinaestoj; dakle, seksualna želja vam se može javiti od trinaeste.
I onda vi nekom kažete: Ne razmišljaj tako. Ne radi to. U Americi je situacija s tim u vezi vrlo loša, jer počinju stvarno rano. Identifikuju nas po genitalijama odmah po rođenju. Kao beba, vi ste dečak ili devojčica. Prepoznaju vas po vašem penisu ili vašoj vagini. To je vaš identitet.
A kad porastete dovoljno, napunite šest godina ili koliko god, da počnete da se igrate njima ili šta god, svi viču „Ne diraj to! Ne igraj se time!“ I vi treba da se krijete, i ne smete da se dodirujete ili da govorite o sebi. I svi odrastu sjebani, jer im se govori da je fizički centar njihovog bića, njihov identitet, nešto loše.
Jedna me stvar šokira, u Americi – većina muškaraca je obrezana. Kad ljudi to rade iz religijskih razloga, kažete, pa, to je vrlo staromodno. Ali to dolazi iz jednog prošlog vremena kad se ljudi možda nisu tuširali svakog dana. Ali većina Amerikanaca je obrezana.
Ja pitam, „Zašto?“. Ja nisam obrezan. U Francuskoj, niko nije obrezan osim onih koji to moraju da urade iz religijskih razloga. Ali ne znam zašto je tako u Americi. Ovde je to kao, od samog početka vi na neki način imate kontrolu nad autoritetom svog deteta. Ili je čitavo društvo moralo da ima kontrolu.
Možda je čak i simbolično. Zapravo ne menja budući seksualni život momka, ali prosto donosi osećaj kontrole. Čini se da je mnogo lakše pokazati kurac na ekranu u Evropi nego ga pokazati na ekranu ovde, čak i ako on nije američki, jer koliko je filmova ovde pokazalo kurac a da nisu bili rangirani u kategorije NC-17 ili R? Možda šest, sedam.
U Francuskoj, film poput Kjubrikovog Širom zatvorenih očiju (Eyes Wide Shut, 1999) i to necenzurisana, nemodifikovana verzija, bila je film za celokupnu publiku. Deca su mogla da ga gledaju. U Francuskoj seks se ne smatra opasnim. Shvata se pre kao ublažavanje socijalnih tenzija. Čini se da tamo misle da će ljudi ako se više jebu manje želeti revoluciju, ili tako nešto.
Čuo sam da je Kjubrik morao da ga cenzuriše zamućivanjem slike da bi dobio oznaku R. U Francuskoj, necenzurisana verzija je bila film za sve slojeve publike, koji se prikazivao na TV u osam uveče. Niko nije mislio da je taj film opasan.
Bilo je gore od običnog zamućivanja slike. I navodno je Kjubrik bio uključen. Digitalnim putem su dodali obrise ljudi u kaputima ispred ljudi koji imaju seks. To je urađeno samo u onoj sceni seksa u ogromnoj vili.
Jesu li to dobro uradili ili se vidi – ?
Ništa se ne vidi.
Ne, ali može li se prepoznati da su to dodali na – ?
Ne, stvarno ne, ne.
Jednostavno je dobro urađeno?
Recimo da dvoje ljudi ima seks. Oni su digitalnim putem ubacili obrise ljudi ogrnutih plaštovima koji stoje ispred ljudi koji imaju seks. Tako vi vidite leđa muškarca pod plaštom, a onda ugledate stopalo koje se migolji ili ruku ljudi na koje vam onaj ispred zaklanja pogled.
U čemu je bio problem? Većina ljudi koji odlaze da gledaju filmove s oznakom R već je u životu imala seks. Siguran sam da ga je imalo 99 procenata njih. Među starijima od osamnaest možda je jedan procenat nevinih.
Amerika je jedina zemlja u kojoj su to radili. Kad je film Idioti (Idioterne, 1988) Larsa fon Trira stigao u Ameriku, odabrali su da nalepe velike crne pruge preko svih penisa, i velike crne kvadrate preko dupeta.
Da bi dobili oznaku R. Ali to je uvrnuto, jer ne verujem da bi taj film mogao biti uspešniji zbog toga što ima oznaku R. Jer, to je umetnički film koji će ionako samo odrasli ići da gledaju. I siguran sam da bi ti ljudi mnogo više uživali da su gledali necenzurisanu verziju nego R verziju. Naravno, možda to ima smisla ako snimate akcioni film, ako snimate visokobudžetni akcioni film, koji žele da prikazuju širom zemlje, u svakom većem multipleks bioskopu.
Za takav film morate da idete na R oznaku, i morate da sve te akcione filmove plasirate u Blokbasterove prodavnice. Postoji zakon koji im ne dozvoljava da u prodaji imaju nekategorisane filmove. Zato to možda ima smisla, ali ne za umetnički film koji dolazi iz Evrope. Znate da čim imate titlove nikad nećete dospeti u multipleks.
Čudno, jer kad je izašao Sam protiv svih, imali ste pornografiju u filmu. Imate penis koji ulazi u vaginu u tom filmu, i to nije predstavljalo problem.
Da, ali film nije bio kategorisan. Dok god ga prikazujete u okviru umetničkih programa, u redu je, ali čak i s tom scenom ili bilo kojom drugom, pošto je film francuski, neće se prikazivati u multipleksu. Ne možete ga prikazivati u multipleksu, jer to nije film za decu. Ali moj film radi nešto zrelije na stranom jeziku. Titlovan je. Zašto biste brinuli zbog dobijanja oznake R?
To oduvek zbunjuje sve, upravo to što govorite. Ljudi koji odlaze da gledaju ovaj film već su gledali takve filmove. Čitaju knjige. Imaju seks. Ne smeta im. Potpuno su svesni. Neće biti uvređeni; neće biti užasnuti. Obično pročitaju nešto o filmu pre odlaska u bioskop. Ne pojave se tamo tek tako i kažu: O, hajde da gledamo Sam protiv svih. Znaju šta ih čeka.
Upravo jutros me je zvao moj agent prodaje u Francuskoj koji šalje Nepovratno u distribuciju. Singapur je kupio film, i žele da iseku samo jednu scenu. Sastali su se s cenzorima. Cenzori su zabranili film za TV i video-izdanje.
Rekli su, možemo prikazati film samo u bioskopima, ali morate iseći scenu s transvestitom. Nisu rekli zašto. Taj tip je pozvao mog agenta prodaje, i rekao, pa, treba nam dozvola da isečemo scenu s transvestitom, jednu scenu.
Da, istog trena kad ugledamo tu scenu, vidimo transvestitov penis. Odgovorili smo im, zašto ne žele da zamute sliku ili iseku penis silovatelja kog vidite? Zašto je problem penis tipa u sceni u gej klubu?
I stvarno, možda imaju problem s transvestitima. Makar i ako ga jedva vidite. Vidite ga možda na pola sekunde ili sekund. Nije u erekciji. I vidite penis Vinsenta Kasela na kraju filma.
Možda imaju problem s muškarcima koji se ponašaju kao žene ili su možda okruženi zemljama u kojima su transvestiti vrlo uobičajena pojava, a u njihovoj kulturi nisu, ne znam šta je razlog. Samo su rekli, pa, ako želite da izdate ovaj film, moramo iseći te dve sekunde.
Previše je važno.
I bilo je uvrnuto što su se fokusirali na to, jer se niko drugi na svetu ne bi fokusirao na to.
Jeste li rešili šta ćete uraditi?
Ne, samo sam im rekao ne, ne želim da iseku to. Ali ako kinooperater poželi da postavi šaku pred projektor, može to da uradi. Ali siguran sam, iako im je rečeno da im zabranjujem da to urade, siguran sam da hoće. Nisam tamo da to proverim.
Razmišljao sam o toj sceni. Penis je vrlo mali. Verujem da ljudi misle da zapravo vide ženu i da žele da nastave da gledaju u uverenju da su videli ženu. I sve je tako naglo, gotovo prebrzo, gotovo da izgleda kao veliki klitoris pre nego penis. I mislim da ljudi prosto ne žele da razmišljaju o vagini na taj način. Ne znam o čemu je reč, ali ima u tome nečeg vrlo uznemirujućeg.
Smešno je to što možete da imate scenu silovanja, a onda se pojavi tip u haljini kome se vidi penis i to bude slika koja više uznemirava. Dvojica momaka, vrlo inteligentnih, rekli su mi da je to bilo ono što ih je najviše šokiralo, transvestit koji pokazuje kurac. Ako neko kaže: O, najstrašnija scena je treperenje slike na kraju filma, to mogu da razumem, ali ovo ne.
Znate, to sam primetio tek kad sam film gledao treći put. Možda sam primetio to u bioskopu. Prva dva puta film sam gledao u bioskopu. A kad je treperenje slike počelo, potpuno sam ga osetio. Kad sam treći put gledao film, primetio sam da su na ekranu slike svemira.
Zapravo, to nije stvarno svemir, to su bele tačke. Trebalo bi da asociraju na Mlečni put, ali nismo imali odgovarajuću sliku Mlečnog puta. Ubacio sam neke slike belog praha koji pada s crne tavanice. Van fokusa je, ali liči na Mlečni put. Vidite te slike.
Možete li da navedete neke od najvećih razlika koje ste kao dete primećivali između života u Argentini i života u Parizu?
Mislim da je celokupan način razmišljanja u Njujorku bio bliži načinu razmišljanja u Argentini nego u Francuskoj. Sad, Amerika je vrlo kapitalistička, to je zemlja u kojoj imate ljude koji rade u liftovima. Otvaraju vrata lifta i voze vas gore i dole. U Francuskoj više nigde nećete videti osobu koja radi u liftu. To je na neki način ropstvo. Ali imate jako mnogo ljudi koji u Americi rade ni za šta dok, s druge strane, u Francuskoj postoji mnoštvo zakona koji štite radnike.
U Argentini je isto. Imate ljude koji su stvarno bogati, i ljude koji su siromašni, oni su robovi. U Francuskoj barem pokušavaju da to sakriju.
Druga stvar u vezi s Francuskom jeste to što prodaju parfeme. U Americi uglavnom prodaju oružje i filmove. Šta prodaju u Francuskoj? Prodaju parfeme, prodaju odeću, modu. Prodaju hranu. Ali sve to što prodaju, prodaju u ime kulture. Time takođe štite druge vrste umetnosti, poput filmske, koje nisu previše komercijalne, jer se francuski film ne prodaje tako dobro kao američki.
Ali opet, mnogo pomažu. Postoji jedna francuska kancelarija koja pomaže režiserima da idu na filmske festivale i prikazuju svoje filmove. Jer je i to jedan od načina da Francusku prodaju ostatku sveta. Tako sam i ja imao koristi od toga kad sam počeo da snimam filmove.
Ima još dobrih stvari u Francuskoj. Ako ste režiser, konačna verzija je vaša. Ako upadnete u problem s producentom, nema teorije da on uradi konačnu verziju. Jednostavno pozovete advokata. Režiser, dokle god ne prekoračuje budžet, može da odluči da u film stavi sve što poželi. Čak i kad su u pitanju reklame, režiser koji režira reklamu odlučuje o konačnoj verziji.
Hoće li onda francuska vlada zaista podržati filmskog stvaraoca? Možete li da konkurišete za stipendiju ili nešto slično?
Možete, ali onda, naravno, to postaje neka vrsta mafije. Ako konkurišete za grant, pred vama je komisija u kojoj sedi osmoro ljudi. Većina ih je već povezana s filmskom industrijom, pa ste ili deo njihove porodice ili niste. A u Francuskoj postoje različite porodice.
Obično su oni koji uspeju da se približe vladinim subvencijama više umetnički ili sličniji avangardi. A imate i komercijalne režisere koji nemaju uvek koristi od takvih subvencija. Ali postoje i automatske subvencije koje se daju za sve vrste filmova.
Te stvari se menjaju, ali imali smo jedan veličanstven period, ovih poslednjih deset godina u Francuskoj, jer je mnogo novca dolazilo iz Kana. Čak i ako ne biste stalno snimali dobre filmove, s vremena na vreme napravili biste poneki dobar film.
Ali, u suštini, ceo taj lanac se raspada, i ja se zato danas trudim da se držim po strani. S druge stane, dokazano je da su filmovi koji nailaze na najveće prepoznavanje u inostranstvu, izvan Francuske, većinom filmovi koji se u Francuskoj smatraju kontroverznim.
Koji se u Francuskoj smatraju kontroverznim?
Da, na primer, moj film, davao se svuda, a bilo je mnogo drugih filmova u Francuskoj koji su komercijalno bili uspešniji, ali nisu prodati ni u jednoj drugoj zemlji.
To sigurno nervira sve u Kanu?
Da, znam, uvrnuto je. Ne znam zašto ljudi van Francuske uglavnom nisu zainteresovani za francuske komedije. Sve te francuske komedije koje izlaze svake sedmice… Mislim da je svet sada zainteresovaniji za nemačke ili austrijske komedije.
Holivud voli da uzme francusku komediju koja je bila popularna u Francuskoj i snimi rimejk za Ameriku. Kao na primer Tri muškarca i beba.
Da.
Gledao sam Plavi agent sa jednom crnom cipelom (The Tall Blond Man with One Black Shoe, 1972) na duploj projekciji sa filmom Veličanstveni (Le Magnifique, 1973).
Snimili su rimejk toga?
Ne znam da li su snimili rimejk Plavog agenta, ali sumnjam da su snimili rimejk Veličanstvenog. To je bila sjajna dupla projekcija iz doba pre pojave multipleksa.
Je li film pod naslovom Asteriks ikada prikazan ovde?
Nije, ali video sam plakate u francuskim bioskopima u Montrealu.
Asteriks je najveći uspeh francuskog filma u istoriji zemlje. To je nastavak filma Asteriks i Kleopatra, s Monikom Beluči. Prodali su trinaest miliona karata u Francuskoj, što predstavlja rekord.
[i] Ustaljeni prevod ovog filma glasi Otpozadi, ali uredništvo izdavačke kuće Red Box smatra da je Nepovratno adekvatniji prevod.
[ii] R (Restricted) je oznaka koja znači da se u filmu pojavljuju nasilje, golotinja, korišćenje droge ili eksplicitni prikazi nasilja.
