Description
Specifikacija
O knjizi
“Crkni glupane dolaze mudraci!” po prvi put na jednom mestu postjugoslovenskoj čitalačkoj publici donosi široki izbor iz tekstualnog nasleđa nadgenijalnog Branka Ve Poljanskog. Knjiga obuhvata period između 1920. i 1940. godine, i Poljanskog predstavlja ne samo kao pesnika, već i proznog pisca, likovnog kritičara, (pionirskog) teoretičara filma, otkrivajući i sve ono što se krilo iza fasade ludičkog i ciničnog “vojvode zenitizma”.
Izdanje je propraćeno komentarima i kontekstualizujućim tekstovima, čime se Poljanski napokon oslobađa svog decenijskog statusa predmeta akademskih diskusija i zenitističkih marginalija u statusu brata Ljubomira Micića.
Selo moga detinjstva zvaše se Majske Poljane. Tako se nazvah Poljanski. Pokojna baka zvaše se Julika. Dedi je bilo ime Stevan. Tetka mi se prezivaše imenom prve žene: Eva. Njene dve sestre: Ljubica i Marija. Marija pokojna, beše moja majka. Ona imaše dva sina. Prvorođeni zove se Ljubomir, a drugi, mlađi, to sam ja.
Velikim ovim seljacima, koji su nosili cipele, ima da zablagodarim na svemu što zlatno žeženo i silno nosim u svome duhu. Njima hvala, a gospodi od kulture govno.
Duh moj zenitistički
7 mi beše godina. Tada sam mislio da je nebo golemo stakleno zvono. Bog (sa bradom!) je onaj najveći čovek, koji sve može i koji će jednog dana podignuti veliko zvono, i ljudi će u sveopštem veselju i radosti ugledati raj, pun anđela i svetaca. Nije prošlo dugo vremena kako je i ta laž u mojoj detinjskoj fantaziji, rasplinula se u gorčinu razočaranja.
Tako prođe vreme, i ja sam jahao na gvozdenom točku od laži do laži.
Dugo se mučio moj barbarski genije dok nije došao u svoj svet, dok nije postao razarač i rušitelj, jer u rušenju je najveća radost duha. Ta radost je negativna i pozitivna.
Knjiga je objavljena kao suizdavački poduhvat zajedno sa Srpskim Narodnim Vijećem.
