Naslov dosta govori, a pogotovo onda kada je deo tog naslova istovremeno i naslov filma koji najbolje obrađuje temu o kojoj ovde govorimo. Moj omiljeni neprijatelj (Mein liebester Feind – Klaus Kinski) je neverovatno duhovit, zabavan i emotivan dokumentarni film koji se bavi odnosom ova dva čoveka –reditelja Vernera Hercoga i njegove problematične muze – Klausa Kinskog. Zato nećemo previše da izmišljamo, već ćemo u nastavku objaviti nekoliko delova iz knjige Osvajanje beskorisnog, u kojima Hercog piše o Kinskom i kako je bilo snimati film džungli zajedno s njim.
Ikitos – Lima, 18. 2. 1981.
Imam trideset osam godina, kroz sve sam prošao. Rad mi je sve dao i sve oduzeo. Niko i ništa me neće omesti. Jedini ko bi mogao da bude Fickaraldo jeste Kinski. On bi sigurno bio daleko bolji od mene. Bilo je nekoliko razgovora s njim tokom rane faze projekta, ali uvek mi je bilo jasno da bi on bio poslednja osoba koja bi mogla da izdrži takav napor.
Kamisea, 14. 4. 1981.
Na svih 600 stranica, naizmenično, redom se jebe i svira violina, svira violina i jebe, sve to prožeto i nadjačano jednim jedinim egomanijačkim tripom Kinskog. To mora da radi sam.
Velika kostimska proba juče; Paulu su odsekli kosu, a Kinskom smo je blago nijansirali. Kinski je imao nekoliko napada besa, od kojih jedan zato što mu je neko dotakao kosu. „Čak ni mom frizeru nije dozvoljeno da dira moju kosu”, urlao je Kinski izbezumljeno, „Niko ne sme da je dodiruje!” Dok je besneo po već ko zna koji put, zbog toga što mu je neko dirao kosu, setio sam se Alana Dana, koji je imao ručni sat koji govori i ravnim robotskim glasom izgovara vreme, i poželeo sam da ga imam ovde. U međuvremenu, dok su trajali njegovi izlivi besa, pred nama je pejzaž postajao miran, umotan u maglu koja se lagano vukla kroz dolinu i obavijala krošnje drveća.
Kamisea, 19. 4. 1981 – nedelja, Uskrs
Kinskim sam dugo razgovarao o Paganiniju; doneo je kasete s njegovim violinskim delima, koje smo, na njegov zahtev, puštali na mojoj verandi na najjačoj jačini zvuka. Paganinijev sin potrošio je dobar deo očevog bogatstva pokušavajući da dostojno sahrani oca. Preko četrdeset godina niko nije želeo da ga prihvati, sahranjivali su ga samo privremeno, proterivali s jednog groblja na drugo. K. mi je dao svoj scenario, debeo 600 stranica; želi da ja režiram fi lm. Već pri prvom pogledu na rukopis bilo mi je jasno da je njegov projekat potpuno nepopravljiv.
Kamisea, 22. 4. 1981.
Kinski me je povukao u stranu i, u jednom od onih retkih trenutaka kad smo se potpuno razumeli, rekao mi da će, ako ja potonem u ovoj stvari, on potonuti zajedno sa mnom. Rekao sam mu samo da dobro zna kako je brod napravljen, sa unutrašnjim čeličnim ojačanjem i odvojenim vazdušnim komorama, te da nemam nameru da potonem i da sam se tehnički dobro obezbedio. Ovlaš smo se rukovali.
Kamisea, 22. 4. 1981.
Imao sam žestoku, apsurdnu svađu s Kinskim zbog njegove mineralne vode, kojom sada želi i da se pere. Osim toga mir. Potom se iznenada ponovo razbuktalo njegovo urlanje, koje nije imalo baš nikakve veze ni sa čim ovde. Van sebe od besa, vikao je kakav su šljam i ološ ljudi poput Serđa Leonea i Korbučija, ti
šupci kiklopskih razmera. Potrajalo je dugo, sve dok se K. nije iscrpeo. Zatim je njegovo urlanje nakratko još jednom planulo, o tome kakva je beznadežno netalentovana, beznadežno masna
svinja Felini. Konačno sam zaspao krajem prepodneva.
Na svih 600 stranica, naizmenično, redom se jebe i svira violina, svira violina i jebe, sve to prožeto i nadjačano jednim jedinim egomanijačkim tripom Kinskog. To mora da radi sam.
Kamisea, 27. 4. 1981.
Kinski je u kostimu tumarao oko mene i oko stabala banana, tražeći od Beata da ga bezbroj puta fotografi še među raskošnim listovima, a zatim su se pomerili nekoliko metara dalje, do ruba džungle, gde je Kinski privio obraz uz jedno deblo i počeo da oponaša seksualni odnos s drvetom. Smatra to posebno erotičnim, on, taj prirodni čovek i divlja džungla. Pritom do sada nije kročio ni deset metara u samu šumu. Sve je to deo njegove poze. Njegovo odelo za džunglu, koje mu je sašio Iv Sen Loran, mnogo mu je važnije od same džungle. Zato sam ga bez razloga previše oštro presekao kada je od mene očekivao radosno odobravanje
njegove tvrdnje da je džungla erotična. Nikakvu erotiku ne vidim, brecnuo sam se na njega, samo opscenost.
Kamisea, 27. 5. 1981.
Razgovarao sam s Mauhom o Kinskom, o tome da moramo biti spremni na to da će se razboleti, i da je sve to samo unapred smišljena igra s tačno tempiranim nastupima. Baš u tom trenutku došao je Paul da mi kaže kako K. ima težak grip i da zapravo deluje toliko propalo da se on boji da je reč o nečem mnogo
gorem. Da li ga je lekar posetio? Da. Ima li groznicu? Ne, reče Paul. Rekao sam mu da se zasad ne brine, prikupio svu svoju strpljivost i sposobnost slušanja i otišao do kolibe Kinskog. Zatekao sam ga na verandi, obučenog, kako lagano posrće i teatralno i hrabro se bori protiv neizbežnog kolapsa. Seo sam, dakle, i čitav sat zabrinuto slušao kako je petao već u pet sati izjutra zakukurikao, kako je neko bacio praznu limenku piva, i to baš u blizini njegove kolibe, te kako je čitave noći sijala sijalica udaljena stotinak metara; da sve te opasne pakosti nikako ne mogu biti samo plod gluposti, već su s predumišljajem inscenirane. Rekao je da će napraviti skandal ne samo ovde već i u celoj Americi. Odgovorio sam mu da ti tvorovi, s njihovim prizemnim pakostima, na mene deluju neinspirativno, i bilo mu je drago što sam to rekao. Čak su i meni, dok sam bio u Ikitosu, bacali otpad tik uz kolibu. Kinski me je potom pozvao u kolibu, te smo zajedno pomerili njegov krevet u stranu. Šta mislim, šta li je to tamo pored uzglavlja?, upitao me je. Tamo se nalazilo nešto spljošteno i skoreno, odvratno ubuđano. Odmah sam znao šta je, ali sam osetio potrebu da se pravim neznalicom. Znao sam priču o divljim kartaroškim partijama čiji je ulog bila jedna gospođica na jednu noć, znao sam ko je osvojio nagradu i našao sebi slobodan krevet. Znao sam kako su ostali uz viku i baterijske lampe prolazili pored da bi aplauzom pozdravili realizaciju opklade, kako se pobednik brzo povukao i očito zaboravio da očisti tu svinjariju. Kinski je, s određenom pronicljivošću, pretpostavio da je neko ležao u njegovom krevetu i povraćao tu, što sam ja mlako potvrdio i dodao da mi je i dalje teško da poverujem u to da ovde u kampu postoji neko toliko pokvaren. Izneo sam sumnju da možda nije u pitanju neka vrsta sluzave gljive iz dubina divljine, a dok se Kinski gubio u opštim mestima o prirodi i divljini, pozvao sam ekipu za čišćenje, koja se odmah latila posla. Kad sam odlazio, K. je već zaboravio da je smrtno bolestan.
