PUTOKAZI NAŠE RANJIVOSTI

Samoubistvo se definiše kao “aktivni ili pasivni autodestruktivni čin u kojem čovek svesno i namerno oduzima sebi život zbog različitih motiva”. Kao faktori rizika najčešće se pominju mentalni i fizički poremećaji, zloupotreba alkohola ili droge, impulsivna reakcija na stres ili traumu.

Tek negde na polovini knjige od svega stotinak strana, saznajemo da je neimenovani prijatelj francuskog pisca i konceptualnog umetničkog fotografa Eduara Levea, bolovao od depresije i da je iza sebe imao neuspeo pokušaj lečenja. Ova činjenica, kao i prijateljeve negativne reakcije na lekove – pospanost, zakasneli odgovori uma i tela, ili pak preterana, veštačka euforija, kao i napadi panike, pomenuti su uzgred. Uzgred je pomenuto i mnoštvo drugih detalja koji bi mogli da nam otkriju ko je zapravo bio taj prijatelj, čijem životu je u očima drugih tek nasilna smrt dala drugačiji smisao. Kakav je bio njegov unutrašnji svet?

Pouzdano znamo samo da se ubio jedne subote u avgustu, kada je sa ženom krenuo na tenis, pa primetio da je zaboravio reket. Vratio se u kuću, spustio u podrum i pucao unapred pripremljenom lovačkom puškom ravno u usta. Bio je rođen na Božić, 25. januara, ubio se sa 25 godina.

Dve decenije kasnije, samo deset dana pošto je predao izdavaču rukopis “Samoubistva”, Leve se i sam obesio u svom pariskom stanu, 15. oktobra 2007, sa 42 godine. Da li bismo bez ove informacije drugačije doživljavali “Samoubistvo”? Ne znam, možda, ali većini bi ipak bilo jasno da se, kako stranice odmiču, priča o prijatelju pretvara u autobiografsku prozu. Jednostavnim iskazima, koristeći obraćanje u drugom licu jednine, sa naizgled nasumično odabranim detaljima, Leve “imitira” način na koji se naš um seća i kroz to skicira prijateljev portret bez dodatnih tumačenja i pseudopsiholoških poštapalica… Pa ipak, taj nadasve čudan i bezgranično inteligentan čovek oslikan je bolje nego da su nam svi njegovi motivi ponuđeni na dlanu.

Osoba koja se dobro osećala lutajući, u osami, šetajući nepoznatim ulicama ili grobljem, pre je pasivni posmatrač nego učesnik u svom i tuđim životima. Pasionirani čitalac koji “veruje u napisane stvari, bile one istinite ili ne”, sumnjao je u ono što sam posmatra, ali ne i u ono što izmišljaju drugi. “Trpeo je stvarni život u neprekidnom mlazu”, ali kontrolišući “oticanje fiktivnog života čitajući ga svojim ritmom”.

Boravio je u spavaćoj sobi, vremenom počevši da izbegava putovanja, ubeđen da je besmisleno prevaljivati kilometre da bi ostao iza zidova nekomfornijih od njegovih. Bila mu je dovoljna mašta.

Ljudi su o njemu malo toga znali. Nikada se, na primer, nije hvalio znanjem stranih jezika, a onda bi zablistao u razgovoru sa nekom Irkinjom. Liftom se nije penjao, već isključivo spuštao. Sumnjao je u sve, pa i u samu sumnju. Nije voleo zabave. Često je ćutao, izražavajući se isključivo očima. Nije gestikulirao. Nikada nije prevario ženu. Nije voleo crne čizme, niti hodao bosonog po putu od ružičastih oblutaka. Količina stvari koje nije izveo, primećuje Leve, izaziva vrtoglavicu “jer rasvetljava količinu stvari kojih ćemo biti lišeni”. On je odbio, kaže, preživljavanje i sve iluzije čija nas nada hrani.

Njegovo telo moralo je da troši mnogo energije, jer se nepotrošena okretala protiv njega. Nije se bojao smrti i njegovom samoubistvu nisu prethodili propali pokušaji. Suštinski je nije želeo (“ jer kako želeti ono što ne poznajemo”), već ju je samo “pretekao, potvrdivši svoju sklonost ka nepoznatom”. Nije mu bilo krivo što će napustiti ovozemaljska zadovoljstva, ali mu nije teško padalo ni da ih još malo gustira.

I dok su drugi verovali da je umro zbog tuge i patnje, autor primećuje da tuga nije bila toliko u njemu, koliko u onima koji ga se sećaju. On je “ta crna, snažna svetlost što iz mraka ponovo obasjava dan koji oni više ne mogu da vide”.

Struktura knjige je fragmentarna, sastavljena od kratkih odlomaka koji čine mozaik sećanja, refleksija i osećanja. Što bi rekao Begbede, “princip isprekidanog kolaža”.

Pojedini kritičari doživljavaju “Samoubistvo”/samoubistvo kao rad konceptualnog umetnika, koji je želeo da ostavi trajni dokument iz kog bismo, kolikogod to čudno zvučalo, mogli da crpimo snagu i nastavimo dalje. Od ove teze nije daleko ni prevodilac Bojan Savić Ostojić, koji je odlično “uhvatio” atmosferu knjige. On se pita može li ona nekome pomoći i odgovara: “Može: tako što će mu pokazati gde je ranjiv. Iz nje neće naučiti ništa oni koji traže recepte za samopomoć. Kroz Leveovu knjigu mogu da prođu samo oni koji ne zaziru od toga da ih knjiga ugrozi.”

Vojislava Crnjanski Spasojević