Skip to main content

Tibor Deri – Stvaralac u burnim vremenim

Tibor Deri (Dery, 1894-1977) jedan je od velikana našeg veka, stvaralac koji je proživeo burna vremena i iskusio teške krize, naznačene perspektive društvenog razvoja i njihov krah, opredeljenje intelektualca za revolucionarno delovanje i lični sukob sa svojim vremenom, ali je ostvario značajno delo koje je nužno prošlo kroz raznolike mene. Iz današnje perspektive gledano, Derijev književni rad, društvena delatnost i život čine jedinstveno delo u kojem se teško mogupovući granice i izvršiti odvajanja. Transformisani delovi životopisa prelivaju se u stranice književnog dela, književno delo osvetljava pojedina razdoblja života. I sam Deri je u poznijim godinama značajno doprineo da se granice izbrišu koristeći na razne načine svoj životopis u književne svrhe. Često se čitaocu može dogoditi da umesto o Derijevim književnim junacima govori i misli o samom Deriju, iako se zna da se to ne sme činiti. Deri je ostavio i tri dela u kojima je on nedvosmisleno književni junak koji i nije transformisan. Najpre je to Autobiografija napisana 1955. godine, a objavljenja 1967, kao predgovor dvotomnom izboru pripovedaka (Theokritosz Ujpesten), tekst koji liči na Derijevu pripovetku, ali još uvek ostaje u krugu uobičajenih navođenja objektivnih biografskih činjenica, naravno u odbiru samog autora. Uslediće obimna autobiografska knjiga Bez presude (Itelet nincs, 1969), neka vrsta romansirane biografije u kojoj se stari pisac seća minulih vremena i priziva pokojnike na razgovor. Ova dva autobiografska dela dopunjuje knjiga Kosampasamjato (Kyvagioken,1975), takođe romansiran životopis s ironičnim pristupom uz klackanje realno-irealno, postupak koji je stari pisac koristio sa velikim umećem i još većim zadovoljstvom. Koristeći se ovim knjigama i drugim podacima, pokušaćemo da predstavimo čoveka i pisca Derija.


Mnoge pojedinosti iz porodične tradicije naći će mesta u Derijevom delu pa nije naodmet reći koju reč i o korenima porodice Deri. Prvi predak pisca za koga se zna preselio se iz Kečkemeta u Segedin krajem XVIII veka, zvao se Hirš Dojč (Hirsch Deutsch). Njegov sin će mađarizovati svoje prezime 1848. godine, u doba revolucije, kada i mađarski Jevreji aktivno učestvuju u zbivanjima: revolucija zagovara jednakost među ljudima, naročito ako su svi Mađari. Otac pisca je još nosio staro prezime, a trgovačka porodica namenila mu je advokatsku karijeru. Oženio se kasno, gotovo mu je pedeset godina, s Ernestinom Rozenberg, dvadeset godina mlađom od njega, poreklom takođe iz trgovačke porodice; prvi sin Tibor rodiće se uskoro (1894) a drugi, Đerđ, deset godina kasnije. Od četvrte do devete godine Tibor provodi život pod staklenim zvonom: tuberkuloza kostiju vezuje ga za postelju, a okružuje ga prevelika brižnost majke. Leči se uglavnom u inostranstvu, morao je da podnese čak četiri operacije u levom članku noge. Boravak u inostranstvu uvećava izolovanost i osamljenost deteta; za njegovu otuđenost i razmaženost karakteristično je da je, kako sam navodi, tek negde u desetoj godini naučio da laže, jer je slepo verovao u sve ono što dolazi iz spoljnjeg sveta pročišćeno majčinim filterima. A tek mnogo kasnije je naučio da krade i, što je takođe karakteristično, ne majci, nego je ocu počeo da krade sitan novac. Iako već nije bio bolestan, dva razreda niže gimnazije polagao je privatno, jer ga majka nije puštala iz svojih ruku, sve dok se nije rodio i mlađi njegov brat. Po završetku niže gimnazije upisao se u trgovačku akademiju, samo zato što je trogodišnja. Prijateljuje u to doba s Andorom Grosom, čije inicijale nalazimo u njegovim docnijim delima, kao da se njihov kontakt nastavlja i mnogo godina kasnije.

Opet je u inostranstvu: posle završetka akademije porodica ga šalje u Sen Galen, u internat da uči jezike i pripremi se za građansku karijeru. Ni ranije nije bio spreman za život među drugima, sve propise je shvatao doslovno i nije umeo da ih izbegava; stran mu je bio humor, kao i ironija, sve ga je to pogađalo i vređalo, izgledalo besmisleno; slično je i u internatu među nekoliko stotina pitomaca. Deri teško podnosi propisanu disciplinu koja i nije tako stroga, stalno je u pobuni. Karakteristično je za pisca Derija da je planirao bekstvo iz internata, a docije je o tom planu mislio kao da je bio i realizovan jer je često voleo da briše granice između maštanja i realnosti. Činjenica je da je u internatu upoznao dva „užasa” koja će zapamtiti za ceo život: fizičko nasilje, kada ga je stariji pitomac, dežurni, s dozvolom direktora, zaključao u praznu učionicu; homoseksualizam koji je otkriven među pitomcima. Iz tog perioda potiče i svest o jakom antisemitizmu, jer je video kako pitomci zlostavljaju jednog neuglednog Jevrejina koji ni Deriju inače nije bio simpatičan, ali ga je užasnuo motiv zlostavljanja. Posle jednogodišnjeg boravka u internatu Deri započinje unutar porodice da napreduje smerom određene građanske karijere: njegov ujak, Herman Rozenberg, vlasnik je ogromnog preduzeća, fabrike tkanina i parne pilane, jedne od najvećih u Evropi; Deri je bio određen za naslednika i šest godina je proveo u ujakovom preduzeću, najpre godinu dana u pilani, a potom u Budimpešti kao direktor odeljenja za parket. Ujak čak može da zaštiti sestrića pa da ne bude ni regrutovan kada ostali odlaze na front, jer je mladi Deri neophodan za delatnost ogromnog preduzeća. Ali kada Deri organizuje štrajk u ujakovom preduzeću tražeći povećanje plata, pod dejstvom lektire (Kropotkin i Engels), taj isti ujak će se brzo i efikasno zaštititi od sestrića na taj način što će biti dovoljan samo mig pa da Deri ne bude neophodan preduzeću, biće smesta pozvan u vojsku.

U to doba (1917-18) Deri je već pisac i na drugi način posmatra svet i želi da ga menja. Na konkurs jednih novina poslao je kratak roman (Lia) koji je žiri zapazio kao neobičan, a objavio ga je najautoritativniji književni časopis Njugat (Nyugat – Zapad), časopis koji bi se s razlogom mogao upoređivati s našim Srpskim književnim glasnikom. Ali već na prvom književnom koraku – skandal: Deri je osuđen zbog povrede javnog morala; novčanu kaznu je preuzeo na sebe i isplatio časopis. I pored svega, Deri nastavlja da piše i pripovetke i pesme. U doba revolucije, 1919, član je komunističke partije, priključuje se Komuni, čak je i član „direktorijuma pisaca”. Revolucionarnu radost i oduševljeno nalaženje novog puta pomutile su mu porodične okolnosti koje su ga istisnule iz glavnog toka društvenih događaja. Otac Derijev, tada mu je 76 godina, izvršio je samoubistvo; godinu dana ranije slomio je nogu, revolucionarna vlada mu je nacionalizovala imovinu, on nije video nikakvu mogućnost da privređuje za porodicu: dovukao se do prozora, popeo na stolicu, ostavio štake i skliznuo s petog sprata, ostavivši oproštajno pismo. Porodica je prisiljena da privremeno živi van Pešte. Posle poraza Komune, ali ne samo zbog toga, nego i zbog ličnih razloga, Deri je bez cilja, bez perspektive, bez nade. Prvi put ga zahvata strast mnogo dublja od stvaralačke – kocka koja će ga satirati još nekoliko puta tokom kriza. Ukupna situacija, ne samo politička, nateraće ga da rešenje potraži u emigraciji, da pođe putem kojim su mnogi pre njega morali krenuti, iako Deriju neposredno nije pretio beli teror Hortija. Stupa u brak s prvom ženom Olgom (s kojom će ostati skoro deset godina) i odlazi u svet. Najpre je u Čehoslovačkoj, kratko vreme u Pragu, zatim u Beču sve do 1922. godie. Sarađuje u mađarskim emigrantskim novinama, piše pesme i novele, čak objavljuje i poneku knjigu, ali o sopstvenom trošku. Stanuje u vili starog generala koji dva puta godišnje priređuje bitke olovnih vojnika; kad je vlasnik hteo da preuredi vilu, obeštetio je svoga podstanara Derija, po dobrom starom običaju, sumom od 2.000 čeških kruna i 4.000 jugoslovenskih dinara. Deri s tim novcem kreće dalje, a kako su se krune pokazale kao čvrsta valuta, godinu dana je živeo na obali jezera Štarenberg. Tu će napisati roman Na drumu (Orszaguton). Od 1924-1926. je u Parizu: nadničar, prodavac ćebadi, učitelj nemačkog jezika, trgovac markama… Iako je za njim ostalo malo objavljenih dela, Deri je ipak pisac u čijem prtljagu se gomilaju rukopisi, ne samo pesama i pripovedaka, nego i kratkih romana: Dvoglasni povici (Kethangu kialtas, napisan 1922), Ustajte! (Ebredjetek fel! 1923, objavljen 1932), Na drumu (1923). I u prozi i u poeziji

prolazi kroz škole izama, iskušava razne mogućnosti,

ali bi se za ovaj period ponajpre moglo reći da pripada ekspresionističkom

iskustvu. Najčešće teme su mu izolacija,

osamljenost, nemir, lutanja; odnos pojedinaca i zajednice,

nemogućnost kontakata i saglasja, konflikti. Treba zapaziti

da to nisu pomodne teme; Deri živi takvim životom i teme

potiču iz njegovog iskustva.

Krajem 1925. doživeće krah kao trgovac markama:

sav novac će uložiti u album za koji će se ispostaviti da je

uglavnom falsifikat. Mora da napusti Pariz pre nego što je

planirao. Kao i jednom ranije, kada se našao u krizi, navratiće

12

u kockarnicu Monte Karla i na ruletu izgubiti i ono što mu

je preostalo. Osamljen, gotovo u bedi, provešće celu godinu

dana u Peruđi i napisati dramu o lutkama Džinovska beba

(Oriascsecsemő).

Vraća se u Peštu i pokušava da se uključi u kulturni i

društveni život; zajedno s drugim piscima pokreće časopis

Dokumentum, koji je bio kratkog veka. Zanimljivo je da je

Deri u tom časopisu donosio kratke beleške o pojavama na

koje je želeo da skrene pažnju. U jednoj od njih je zabeleženo

da je neki pijanac, koji je na ulici vikao da sve debele

ljude treba obesiti, bio izveden pred sud i osuđen zbog izazivanja

klasnih nemira! Navodimo ovaj primer ne samo da bi

se videlo kakva je bila atmosfera u koju se Deri vratio posle

lutanja, nego i da upozorimo da će Deri pred kraj života napisati

obimnu knjigu sličnih beležaka o svojim reagovanjima

na pojave u životu i umetnosti.

Pokušaj da se nastani u Pešti i da tu trajnije zasnuje svoj

život i rad, okončava neuspehom: rastaće se od prve žene;

neobična ljubav prema gospođi Aranki (o kojoj Deri opširno,

ali i ironično piše u autobiografskoj knjizi Bez presude,

pa iako to čini označavajući damu inicijalima, svi su znali o

kome je reč, čak je bilo i neprijatnosti), neuspeh časopisa,

sve to nagoni Derija da nastavi svoj boemski život i da opet

otputuje, najpre u Italiju, zatim Prag, pa Austriju, Nemačku,

Skandinaviju; na kraju pokušava da se skrasi u Berlinu,

radi kao fotograf za nemačke listove. Zajedno je sa svojim

bratom, mnogo uspeha nema, ali ostaje u Berlinu do 1932,

dakle dve godine, sve do onog trenutka kada je s jezom osetio

šta se sprema, i pre dolaska Hitlera na vlast, navrat-nanos

je napustio Berlin, poslednjim prikupljenim novcem, avionom.

U Pešti je pribavio novac kojim će i bratu omogućiti da

što pre pobegne iz Berlina. Ali ne ostaje u Pešti, 1933. odlazi

za Dubrovnik, gde započinje pisanje romana u tri dela Oči

u oči (Szemtől szembe), koji će moći da bude objavljen tek

1945. godine. U Dubrovnik je došao da konačno prelomi da

13

li je pisac ili nije. Roman govori o Derijevom iskustvu, o intelektualcima

i njihovoj borbi u pokretu; to je zapravo apoteoza

borbi, ali se slute i sumnje, unutarnji raskoli u samom

pokretu.

Tek posle ovoga romana Deri je mogao reći za sebe da

je pisac, a rekao je da je od tada znao kako zapravo treba

da piše, jer je sve što je prethodno radio bilo tek priprema

za istinsko pisanje. Zato on za sebe i veli da je umeo da piše

od 1933. godine kada je najzad sebe otkrio kao pisca. Krajem

1933, u Beču, započinje ogroman roman Nedovršena

rečenica (Befejezetlen mondat), iako je sasvim svestan da

nema nikakvog izgleda da se objavi, bar u dogledno vreme; i

zaista, biće objavljen tek 1946. godine. A o nastajanju romana

jedom prilikom je zabeležio:

„Roman je u tri knjige, radio sam na njemu četiri i po

godine, dnevno prosečno po 10-12 sati. Za pisanje je neophodno

mnogo unutarnje gipkosti i konstantna napetost,

to je ono što se naziva nadahnućem. Nije laka stvar trajno

održavati nadahnuće tokom četiri i po godine. Stvaralačkom

raspoloženju je neophodna vanredna disciplina da bi ono koliko-

toliko bilo uspešno. Ako je ono uspešno, i ako se spoljne

okolnosti srećno spoje s ovom unutrašnjom spremnošću –

što je retka, srećna slučajnost, pogotovo ako to traje četiri i

po godine – onda pisac možda i može da ostvari svoju nameru,

onda se može nadati da će mu delo unekoliko uspeti.

„Roman sam počeo da pišem 1933. godine u Beču, na

Badnje veče, u Cafe de France, jedinoj kafani koja je tog

dana bila otvorena. Podrug meseca potom, februara 1934,

buknuo je bečki ustanak, u kojem sam i sam sudelovao,

tako što sam, izuzev samo nekoliko dana, gotovo svaki dan

obavljao penzum koji sam sebi odredio. U avgustu sam se

vratio u Peštu, bečka policija me više nije rado gledala u austrijskom

glavnom gradu. U Pešti sam završio prvu knjigu,

nadajući se da će knjiga, i pored zloslutnih prilika, ipak moći

da se objavi; ali kada sam započeo drugu knjigu – u jesen

14

1934 – u Španiji, na ostrvu Majorki, u doba ustanka u Austriji,

kontrarevolucionarni pritisak se pojačao u celoj Evropi,

a naročito kod nas, te sam već znao da ću, po ljudskom

računanju vremena, teško moći dočekati trenutak kada će

moja knjiga ugledati svetlost dana. Godinu dana sam na Majorki

radio na drugoj knjizi, pod relativno mirnim spoljnim

okolnostima, u sobici veličine špajza i pokrivenoj terasi koja

joj je pripadala, na strogo vegetarijanskoj hrani, to jest na

pomorandžama i crnoj kafi.

„Treću knjigu sam već napisao u građanskim okolnostima,

opet kod kuće, u Pešti.

„Ako se dobro sećam, za pisanje ove knjige – koja je inače

najuspelija – neophodna je bila najmučnija i najsurovija

disciplina, u ovom delu sam morao da sažmem, razvijem i

okončam sve ono što sam pokrenuo u svojoj prvoj svesci. Sa

činovničkom strogošću sam se pridržavao radnog vremena,

pre podne od 10 do 2 u kafani, po podne od 4 do 8 i od 10 do

iznemoglosti sam kod kuće radio. U leto 1937. godine sam

završio knjigu, posle rada od gotovo tri i po godine. Sledeća

godina je bila posvećena ispravkama.”

Zbog političkih okolnosti gotovo da ne može da objavljuje

svoja dela. Profesionalno se bavi prevodilaštvom, kako bi

preživeo, ali i to najčešće pod tuđim imenima. Prevodeći

onako kako je i pisao, ostvarivao je užasan, neshvatljiv tempo:

završavao je jedan roman za drugim i preveo nekih pedesetak

romana. Radeći pod prinudom da bi ostvario neophodna

sredstva za život, Deri ni docnije nije posvećivao

pažnju tim prevodima. Istina, među tim delima bilo je malo

istinski vrednih ostvarenja, jer Deri nije mogao da bira; ali

bilo je i pravih književnih vrednosti. Poznat je podatak o

tome da su dvojica pisaca preuzeli da prevedu Fildingovog

Toma Džonsa, a zapravo je prevodio Deri: Deri je takvom

brzinom donosio poglavlja romana svojim prijateljima, koji

su prevod predavali izdavaču i odmah dobijali ugovoreni

honorar, da se izdavaču učinila čudnovatom takva brzina

15

prevođenja. A izdavač nije mogao ni pretpostaviti da to prevodi

samo jedan čovek! Prijatelji su morali moliti Derija da

radi malo sporije kako se ne bi otkrilo pravo stanje. Isto tako,

nešto kasnije, Deri je za tri dana preveo Hauptmanovog

Kiridžiju Henšela! Pa iako nije objavljivao svoja dela, Hortijev

režim će ga ipak osuditi na dvomesečni zatvor – zbog

prevoda Židovog Putovanja po Sovjetskom Savezu. O toj

situaciji Deri je, mnogo docnije, ironično zapisao: „Knjiga

(Židova) bila je u fašističkoj Italiji u slobodnoj prodaji kao

antikomunističko delo, autora su staljinisti napadali u Francuskoj

– a u Mađarskoj upravo obnuto, njen prevodilac je

osuđen zbog komunističke propagande.”

Za vreme rata je opet doživljavao teške trenutke, a situacija

se još i pogoršala kada je Horti hteo da napusti svoje saveznike,

pa su Nemci zapravo okupirali Mađarsku i počeli sada već

nemilosrdnu hajku na Jevreje. Deri je živeo s lažnim ispravama,

pa ipak u velikoj opasnosti; on se spasao, njegov brat nije.

Pedesetogodišnji pisac, s malim brojem objavljenih dela,

tek posle oslobođenja počinje redovno da objavljuje, najpre

roman Oči u oči (1945), a potom i veliki roman Nedovršena

rečenica (1946). U to vreme sklapa drugi brak. Planova ima

mnogo, i više nema razloga za odlaganje, jer je Deri svestan

svojih mogućnosti.

U to vreme će se sprijateljiti s Đerđom Lukačem; prijateljstvo

će biti duboko i trajaće do smrti. Lukač je bio veliki

poštovalac i strogi kritičar Derijev; nekoliko puta će pisati o

Derijevim knjigama, očekujući velika dela od pisca koji više

nije mlad stvaralac.

Nedovršena rečenica je veoma složen roman; to je velika

porodična freska s mnoštvom likova, ali najbitniji tok romana

govori o naporednosti dveju klasa, odnosno o pobuni intelektualca

koji hoće da istupi iz građanske klase i traži one s

kojima bi zajedno mogao da krene u borbu. Da bi se čitalac

lakše snašao u složenom tkivu dela pisac na početku daje

spisak lica i njihove rodbinske odnose.

16

Objavljuje pripovetke, započinje rad na romanu Odgovor

(Felelet). Prema prvobitnom planu roman je zamišljen

u četiri knjige. Treba da bude roman-ep o istorijskoj ulozi

mađarske radničke klase, neka vrsta nastavka Nedovršene

rečenice. Prva knjiga je objavljena 1950. godine i doživela

je veliki uspeh. Dve glavne ličnosti su radnik Balint Kepe

i profesor Zeno Farkaš. Ali kada je objavljen drugi deo romana,

1952, na pisca se sručila bespoštedna kritika, naravno

ideološka: najvažnija njegova „greška” je zanemarivanje

uloge partije u svesnom rukovođenju mađarskim radničkim

pokretom. Rakoši je, naime, očekivao da bude istaknuta njegova

uloga, a Derijev plan je bio da komunisti postanu glavne

ličnosti tek 1945. godine.

To je inače najteži period staljinizma u Mađarskoj: tek

što je minuo montirani proces Laslu Rajku, Lukač je takođe

oštro kritikovan. Deriju je čak postavljen zahtev da ponovo

napiše drugu knjigu, u kojoj bi došla do izražaja „prava” uloga

partije. Deri je to odbio, ali je istovremeno prekinuo rad

i nije nastavio roman. Još jednom mu je nuđeno da ispravi

grešku u scenariju za film prema romanu.

Deri ipak radi i dalje, piše pripovetke, objavljuje ih. Rastaje

se od druge žene, a uskoro se ženi i po treći put. Među

pripovetkama iz ovog perioda ističu se Ljubav i Poseta, obe

vezane za staljinistički period i nose pečat antistaljinizma

(1955), a iste godine objavljuje i kratak roman Niki, povest

o psu koji tuguje za gospodarem koji je optužen, zatvoren i

pušten, a da i ne zna zašto, dok je pas u međuvremenu presvisnuo

od tuge.

Velika društvena kriza 1955-56: Deri s drugim piscima

potpisuje protest (memorandum) upućen Centralnom

komitetu. Pisac, pogotovo popularan i značajan pisac, u

mađarskoj kulturi je savest nacije, „sveta krava”, činilac koga

u sličnoj situaciji moraju svi uzimati ozbiljno. Uslediće burni

događaji, narodni ustanak u jesen 1956, antistaljinistički

bunt u kojem je i Deri odigrao određenu ulogu, kako u

17

pripremama tako i u samom sukobu. Za aktivno učešće u

događajima biće 1957. godine osuđen na devet godina robije

kao vođa antidržavne grupe. U zatvoru će napisati roman

Gospodin A. G. u gradu X. (G. A. ur X-ben) i dramu

Beč 1934. Biće amnestiran 1960. godine, i opet će se baviti

prevodilaštvom, kao i u ranijim godinama kada nije mogao

da objavljuje pod svojim imenom.

Deri je drugi čovek i izmenjen pisac. Promena se zapravo

već ranije zbila, negde posle kritike Odgovora. Njegov

pogled na svet bio je načet i sve se počelo relativizovati. Ali

je on i dalje sjajan pisac. Na izvestan način, sve što je napisao

posle prekinutog Odgovora bilo je neka vrsta novog odgovora.

Karakteristična je jedna njegova izjava iz tog perioda

(1963), kada se našao u inostranstvu: „Danas je situacija takva

da ja mogu slobodno da pišem, izuzev protiv socijalizma.

Dakle, ja sam socijalista.”

Godine 1962. objaviće pripovetku Dve žene (Ket asszony)

koja je duboko vezana za Derijev život: Derijeva majka je još

uvek živa kada se on nalazi u zatvoru, njegova žena služi kao

posrednik kako bi obmanuli staricu koja je već na umoru; za

nju je Deri u Americi gde snima film, od njega stižu pisma

majci, majka mu odgovara, šalje poruke i – umire u takvoj

zabludi. Od ove pripovetke i novele Ljubav docnije će nastati

veoma potresan film. I Deriju će se dogoditi ono što je

napisao u dva dela nastala pre zatvora: žena ća ga dočekati

(Ljubav), ali će mu pas skapati (Niki).

I dva sledeća romana takođe su neka vrsta odgovora. Roman

Gospodin A. G. u gradu X. (1964) negativna je utopija,

a Izopštitelj (Kikozositő, 1966), iako istorijski roman, zapravo

je parabola o ideologiji koja, kada se dosledno ostvaruje,

uništava čoveka. Uvodno, prvo poglavlje ovoga romana o

magli i prividnostima koje ona izaziva predstavlja magistralne

stranice Derijeve proze, stranice kakvih će u Derijevom

delu biti sve više: ono će se sve više baviti odnosom realno-

irealno. To će najpotpunije doći do izražaja u poslednjim

18

pripovetkama, Kapričima (objavljenim 1967. u dvotomnom

izboru pripovedaka Teokrit u Novoj Pešti), koje su poslednje

zato što Deri posle njih izjavljuje da više ne ume da piše

pripovetke, pa ih neće ni pisati. Ali će napisati pripovetku o

pribiranju materijala za pripovetku Jedno prepodne na Balatonu

(Egy furedi delelőtt), dragocen zapis i svedočanstvo o

Derijevoj poetici. Sledeće godine objaviće rane kratke romane

iz perioda pre 1933. godine (A kethangu kialtas, 1968).

Iako je prestao da piše pripovetke, Deri je nastavio da

stvara dela i to ona u kojima se mogao poigravati omiljenim

načinom pripovedanja: preplitanjem realnog i irealnog.

Tako je nastao i autobiografski roman Bez presude (1969),

memoarska proza u kojoj su stalno prisutni vrt i kuća u koju

se povukao stari pisac, te šetnje oko kuće među biljem pri

kojima se, nekom vrstom reinkarnacije, prizivaju mrtvi prijatelji

i poznanici; za stolom načinjenim od crvenog mlinskog

kamena pisac piše i razgovara s posetiocima kojih više

nema među živima. I ovde se često postavlja pitanje zašto

uopšte pisati. Deri varira odgovore, ali je suština u samom

piscu koji ne može više da ne piše.

I kad je već izgledalo da je Deri okončao svoje delo, on

se protejski preobrazio i nastao je niz od nekoliko kratkih

romana koji su napisani naizgled spontano, za čitaoce koji

ne vole previše složena i teška dela. Neobične su to teme

za starog pisca, ali izgleda logično da je došao sasvim do

izražaja postupak „metafikcionalnosti” koji je bogato obojen

ironijom.

Prvi od tih romana je Zamišljena reportaža o jednom

američkom pop-festivalu (Kepzelt riport egy amerikai

pop-fesztivalrol, 1971). Tema je istinski festival, ali je reportaža

o njemu zamišljena, jer je stari pisac uzeo samo okvir

i u njega smestio anarhističku otuđenost ljudi; roman je to

o drogi, ljubavi i nemogućnosti ostvarivanja zajedništva i

topline, eksplikacija organizovanog haosa koji ljude čeka,

ali iskusni pisac nije ostao na šemama, njegovo delo je po19

tresna poruka. Roman Duga topla jesen (Kedves bopeer…!,

1973) sjedinjuje dve velike teme: starost i ljubav; i mada ga

ne smemo svrstati u autobiografsku prozu, pričinjava nam

se kao da Deri govori i o sebi, odnosno o starom piscu, ali

bez patetike, ironično.

Novo Derijevo iznenađenje bio je kriminalistički roman

Jednouhi (Felfűlű, 1974); opet je okvir poznati događaj iz

štampe (kidnapovanje unuka i ucena bogatog dede kojem se

šalje kao dokaz unukovo odsečeno uvo), ali je Deri načinio

od tog materijala parodiju kriminalističkog žanra; većina čitalaca

će videti samo roman o pojavi našeg vremena, dok je

dublji sloj romana ironija na mnoge institucije našeg života.

Još jednom se vratio svom životopisu: u kratkom romanu

Kosampasamjato (1975), spretno pomerajući optiku ka

irealnom, ironično se poigrao svojim životopisom i svojim

dobom. I, konačno, poslednji kratak roman nosi naslov Ubica

i ja (A gyilkos es en, 1975); pisac tu opet polazi od malih

novinskih vesti, patoloških ubistava, zamišlja motive ubice

i upoređuje ih ironično s motivima koje bi on, pisac, imao

kad bi bio na mestu toga ubice. Opet je to jedno bravurozno

poigravanje odnosom realno-irealno, pokušaj da se izrazi

poetika pisca kroz metafikcionalnost, ali i putem teme koja

je prihvatljiva za široku publiku.

Poslednjih petnaestak godina svog života, otprilike od

onda kad je napisao svoje poslednje „prave” pripovetke, Kapriče,

Deri će istrajno da piše zapise. specifične publicističke

beleške, i na taj način će da budno reaguje na one pojave

u svetu koje izazivaju zaprepašćenje i opominju savest čovečanstva.

Otuda su ovi zapisi neposredno svedočanstvo o

Deriju: on nikada nije zaboravljao strahote rata i nečoveštva,

pa je i na ovaj način podsećao čitaoce da postoji mogućnost

takvog užasa. Na to nas efektno upozorava u jednom zapisu:

„Tokom ovoga veka je na našoj planeti, s izuzetkom nekoliko

stopa zemlje, pobijeno srazmerno više ljudi po jednom hektaru,

nego bilo kada u ljudskoj prošlosti, i ako bi histerija

20

istorije slučajno, ponegde, zbog svoje kapricioznosti ili zaboravnosti,

preskočila poneku žrtvu, Kainova okrvavljena

ruka bi žurno nadoknadila propust. Sused je susedu vuk.”

I to je Deri: nas, mirnodopske čitaoce, navikle na računanje

prinosa po hektaru, odjednom zaprepasti i efikasno upozori

drukčijim „prinosima” kojima je rađala ista ova zemlja; opomena

da se ne zaboravi ni ta mogućnost. Već za života Derijeva

skupljeni su ovi zapisi u knjigu pod naslovom Dnevne

otresine (A napok hordaleka), ali je pod istim naslovom

objavljena i kompletna knjiga svih Derijevih zapisa posle

njegove smrti (1982).

*

Deri je, očito, veliki svetski pisac; upoređivan je s Prustom,

Kafkom i Tomasom Manom, na primer, ali ta poređenja

treba samo da posluže kako bi se nepoznato definisalo

poznatim. Moguće je celokupno Derijevo delo i njegov razvoj

razvrstati na periode koji pokazuju mene pisca i okolnosti

pod kojima je stvarao. Ali nema nedoumica o književnoj

vrednosti njegovog dela, kao ni o vidljivom sloju toga

dela i spoljnih okolnosti (a i ne samo spoljnih) piščevog životopisa;

zato smo nastojali da čitaocima pružimo one podatke

koji mogu osvetliti delo, iako je i ono samo po sebi

dovoljno.

Ovaj put bi bilo, međutim, zanimljivije videti kako smo

mi pratili rast pisca i njegovog dela, pogotovu što se delo

razrastalo u našem neposrednom susedstvu.

Prvo prevedeno delo Tibora Derija dobili smo tek posle

njegovog izlaska iz zatvora, bio je to roman Niki, 1963, u

prevodu Aleksandra Tišme. Potom je usledio roman napisan

na robiji Gospodin G. A. u gradu X. (1967, u prevodu Jadranke

Damjanov), zatim veliki roman Nedovršena rečenica

(1969, u prevodu Irene Stefanović). Moglo bi se pomisliti:

iako sa zakašnjenjem, ipak je Deriju bio otvoren put u našu

kulturu. Čak je bio raznovrsno predstavljen, delima iz ra

zličitih stvaralačkih perioda. Ali se potom skoro stalo, iako

Deri zavređuje daleko više; jedino se još pojavila knjiga izabranih

pripovedaka Teokrit u Novoj Pešti, a potpisnik ovih

redova je k tome, tokom jedne decenije, objavio jedan izbor

Derijevih pripovedaka po listovima i časopisima. Osim toga,

kriminalistički roman Jednouhi objavljen je u nastavcima.

Deri je veliki pisac, njegovo delo se širi svetom u prevodima

na mnoge jezike, treba se nadati da ćemo ga i mi moći

bolje upoznati u malo širem izboru. Zaslužuje to i Derijevo

delo i naši čitaoci.

                                                   Sava BABIĆ