O knjizi “Čudno, čudesno, čudovišno” Marija Benedetija

Pre izvesnog vremena, prijatelj čijim književnim preporukama verujem predložio mi je da obratim pažnju na kratku prozu urugvajskog pisca Marija Benedetija. Zvučno ime dotad mi nepoznatog autora nije bilo teško zapamtiti, ali pre nego što sam stigla da knjigu potražim na policama knjižara, desilo se još jedno od onih čudesa koja nisu retka u čitalačkim iskustvima pasioniranih čitalaca – knjiga je misterioznim putevima kojima upravljaju dobre sile stigla do mene i pružila mi ono što dobra knjiga uvek pruža onome ko joj priđe sa poverenjem – iznenađenje, uzbuđenje i radost. Ovo vredno izdanje izabranih priča pod nazivom „Čudno, čudesno, čudovišno“ (naslov je više nego odgovarajući, a uz to i veoma poetičan) objavila je izdavačka kuća RED BOX, 2021. godine, u prevodu Ksenije Bilbija i Milene Trobozić Garfield, i sa pogovorom Branka Anđića. Radi se o reizdanju knjige koja je prvobitno objavljena 1982. godine, a koja u sebi nosi svežinu i aktuelnost kakvom se ne mogu pohvaliti mnogi noviji naslovi. Izdavač RED BOX omogućio mi je ovo čitanje, poklonivši mi ovaj dragoceni naslov i još nekolicinu dobrih knjiga od kojih takođe mnogo očekujem.

Glavni junak je, moglo bi se tako reći, grad – Montevideo – na isti način kao što je u Džojsovim kratkim pričama to Dablin, u određenom broju Borhesovih pesama i priča – Buenos Aires, u Karverovoj kratkoj prozi neki grad američkog severozapada.

Jadranka Milenković

Jedan od razloga da obratimo pažnju na pisca, čije ime nije u dovoljnoj meri prisutno ni u književnim, a posebno ne u širim kulturnim krugovima naše sredine, jeste i njegova hrabrost da se u vremenima sličnim ovome u kome i mi sada živimo obračunava sa pojavama koje ugrožavaju opstanak pojedinaca i čitavih socijalnih grupacija. Tiranija kao tema visoke, a ne pamfletske književnosti, u vremenima kada je ta tiranija još uvek na snazi, iznedrila je brojna književna dela na prostoru Latinske Amerike, gde se pisana umetnost i intelektualni angažman u drugoj polovini XX veka nerazdruživo uvezuju sa političkim stremljenjima i slobodarskim duhom najobrazovanijih i najmoralnijih ljudi toga doba. Mario Benedeti pronašao je svoj način i izraz (za razliku od romanopisaca ili poeta), pišući između ostalog i kratke priče koje se neustrašivo dotiču gorućih političkih pitanja. Slobodarski duh (za razliku od pisanja pod pritiskom sujete, volje za moć ili želje za ekonomskom dobiti) stavlja mnogo na kocku, svestan s jedne strane moći koju ima pisana reč, a s druge strane – straha koji moćna reč uliva i najokrutnijem tiraninu. A taj strah izaziva nove talase represije. Ipak, takva književnost, ako je njena umetnička vrednost prenese desetlećima i stolećima dalje, nije samo svedočanstvo o prošlim vremenima, nego je upozorenje i nauk da se istorija ponavlja (a „ko ne pamti iznova proživljava“). Danas je, više nego ikada, baš nama potreban jedan tako izrazit i neustrašen književni glas.

Teže je pisati o knjigama kratke proze nego o romanima, čak i kad se čitalac odluči za nepretencioznu, kratku preporuku knjige. Razlozi su očigledni: bilo koja knjiga kratkih priča donosi čitave lepeze najrazličitijih tema, živopisne opise mesta koja se brzo izmenjuju, upoznaje čitaoca sa brojnim junacima sa kojima je teže uspostaviti jaku vezu zbog kratkoće dodira. Ako se radi o izboru priča iz različitih knjiga (kao što je ovde slučaj) stvari se još više komplikuju – autor je tokom svog spisateljskog sazrevanja koristio različite narativne postupke, bivao opsedan različitim grupama tema, međusobno povezanih ili sasvim udaljenih, a svet o kome je pisao i sam se ubrzano menjao. Prevoditeljke koje su radile na prvom izdanju koristile su četiri zbirke Benedetijevih pripovedaka: „Tog jutra“ (1949), „Montevideanci“ (1959), „Smrt i druga iznenađenja“ (1968) i „Sa i bez nostalgije“ (1977).  Te su knjige nastajale, dakle, u rasponu od gotovo trideset godina, a ipak je moguće u izabranim pričama pronaći ne samo „glavnog junaka“, već i priličan broj linija jednog usmerenog „fluksa“ koji se snopasto provlači kroz sve ove priče.

Glavni junak je, moglo bi se tako reći, grad – Montevideo – na isti način kao što je u Džojsovim kratkim pričama to Dablin, u određenom broju Borhesovih pesama i priča – Buenos Aires, u Karverovoj kratkoj prozi neki grad američkog severozapada. Iako se radi o vremenu posle Drugog svetskog rata (o pedesetim, šezdesetim, sedamdesetim godinama) pisac je anticipirao mnoge probleme koji će se zaoštravati krajem dvadesetog i u dvadeset prvom veku, pa tako ova knjiga ni sasvim mladog čitaoca neće ostaviti ravnodušnim. Branko Anđić, pisac pogovora, navešće kao jedan od mogućih uzora čak i Čehova, ali ova kratka proza ide korak dalje, sadržeći u sebi i neke tipične karakteristike latinoameričke književnosti tog doba, kao što je upliv fantastike (ne obavezno u svakoj priči, i na drugačiji način nego kod najpoznatijih imena latinoameričkog buma), diskretno i tek u funkciji preokreta, koji su efektni, i majstorski obrću čitaočeva očekivanja, što je još jedna od poželjnih osobina dobre kratke proze.

Likovi ovih priča suočavaju se sa tipičnim egzistencijalnim pitanjima i problemima koji se u svako vreme i na svakom mestu obrušavaju na malog čoveka. Ali vreme i mesto obeleži ih pečatom svoje specifičnosti, pa u Benedetijevim pričama pratimo široku paletu Montevideanaca druge polovine dvadesetog veka, svih godina i klasa: od (nezaobilaznih) moćnika-tirana – a to je, kao što znamo, jedna od najvažnijih tema latinoameričkih knjiga tog doba – preko njihovih poslušnika: vojničina i dželata, članova njihovih porodica, zatim običnih radnika (koji večito čekaju na povećanje budžeta koje ostaje samo obećanje ili glasina), mladih ljudi koji se okreću jednom novom svetu ispunjenom tehničkim inovacijama i pop-kulturi, kao i svetu koji nudi nešto novo, izvan tradicije… Priče pokazuju kako je lako izgubiti se u takvom svetu i takvim vremenima, u zaslepljenosti političkom idejom, ili samo željom za pravim odnosom (koji se nekako nikad ne ostvaruje, jednako među supružnicima, braćom i sestrama, ili pak roditeljima i decom). Junaci ove kratke proze suočavaju se sa neminovnim, sa krajnjim pitanjima smisla, prolaznosti i smrti. Ponekad, neočekivano dolaze do spoznaje pravih vrednosti (onda kad je prekasno da se upotrebi to znanje). U traganju su za utočištem, nekakvim drugačijim identitetom, amnezijom kao jedinim olakšanjem pred stvarnošću koja se ogoljuje rugobom, nepravdom i nasiljem. Iako rasplet mnogih priča ne donosi hepiend, doneće čitaocu izvesnu katarzu, i duboko ga zamisliti, ne nudeći gotove odgovore, jer autor izbegava da nametne crno-bele obrasce (tako česte u literaturi koja se takođe bavi ovim temama, ali ne uspeva da dostigne visoke umetničke domete, pa završava zaboravljena, kao i sva angažovana književnost bez vrednosti). Mario Benedeti naprotiv nudi zanimljivu priču, često na granici mogućeg, ali ipak zamislivu, čak i kad pratimo mladiće koji se zavlače u prokop ispod zgrada da bi posmatrali devojke kako se tuširaju, ili dvojicu prijatelja toliko sličnih da mogu da zamene identitete, bračni par koji pronalazi svoju izgubljenu intimnost tek nakon napada bande uličnih razbojnika ili dvoje mladih, obeleženih ožiljcima, dok u mraku pokušavaju da pronađu lepotu koja izmiče očima… Kao večite teme tu su i preljuba, i podela imovine (kojoj prisustvuje dete sasvim zaboravljeno od strane gramzivih roditelja), i gubitak najbližih, smrt i boravak u limbu (na aerodromu, bez svesti o tome šta se zapravo dogodilo). Čitaoca će dodatno intrigirati i iznenadni skokovi iz realističnog u fantastično, ili u neočekivan stravični obrt što nekog od junaka otkriva u njegovoj zaslepljenosti, bolesti ili neutemeljenosti koja ga izmešta iz realnosti.

Priče su napisane tečnim, lepim stilom, što je očuvano pažljivim prevođenjem. Prevoditeljka ipak govori o putu „pretapanja njegovih savršenih, glatkih španskih rečenica u rečenice našeg maternjeg jezika“ kao o trnovitoj avanturi, jer se dovođenje jednog dotad neprevođenog pisca u prostore kulturne scene drugog jezika nikad ne dešava na lagodan način, i skopčano je sa velikim entuzijazmom, ljubavlju prema tekstu, prema jezicima (sa kojeg i na koji se prevodi) i određenoj misiji koja je samom procesu prevođenja imanentna.

Benedeti je za života doživeo veliku popularnost svoje proze. Uspeo je u onome što je verovatno cilj svakog pisca – da napiše dobre knjige koje će biti prijemčive najširem krugu čitalaca, a istovremeno i najzahtevnijim pripadnicima književnog esnafa. Većina poznavalaca urugvajske književnosti svrstava ga u tri najvažnija urugvajska pisca (pri čemu je njegovo ime tu nezaobilazno, dok se druga dva imena, kod različitih teoretičara, menjaju).

Prevoditeljka Ksenija Bilbija u predgovoru ovom izdanju ispričala je i zanimljivu priču o nastanku prvog izdanja ove knjige, koje je objavljeno gotovo čitavih četrdeset godina ranije, daleke 1982.godine. Ona i Milena Trobozić Garfield spremale su u to vreme diplomski iz španskog, i taj im je projekat bio prvi prevod. Kartu do Čikaga, u trusnim vremenima, platila je upravo novcem koji je dobila od tog poduhvata. Nije se vratila sa tog putovanja, iako je karta bila povratna. Postdiplomske studije u Americi omogućile su joj da nastavi sa produbljivanjem započetih učenja, tako da je Mario Benedeti na mnogo načina uticao na njen lični i profesionalni život. Mnogo kasnije je saznala da on nikad nije dobio ni honorar ni primerak tog izdanja, pa je pokušala sama da ispravi nanesenu mu nepravdu. Već ugovoreni sastanak sa njim, na njenu veliku žalost, otkazan je u poslednjem trenutku zbog njegove bolesti. Očigledno, suđaje nisu bile naklonjene tome da mu se taj primerak dostavi, ali zato je neka vrsta namirenja duga drugo izdanje, koje će omogućiti da se veći broj čitalaca upozna sa ovom sjajnom prozom. (Jedan takav zaplet poslužio bi majstoru kakav je Benedeti da napiše sjajnu priču.)

Čitaoci koji vole kratku prozu, kao i ljubitelji latinoameričke književnosti, nesumnjivo će uživati u ovim pričama, čija lucidnost, nepretenciozna duhovitost , pa čak na momente i svojevrsna kafkijanska mistika prevazilaze većinu onoga što se na tom polju danas piše, kod nas i u svetu.  No, ova se preporuka obraća i svima ostalima, sa obećanjem štiva otpornog na vreme, živog i svežeg, u kojem su (kako to uvek biva sa dobrom književnošću) obrađene teme čija se aktuelnost izgleda nikad neće iscrpsti.

—————————————————————————————————————–

(Kratak, donekle izmenjen odlomak ovog teksta, prvobitno je objavljen na sajtu Kluba „Prejaka reč“ zajedno sa pričom Marija Benedetija: „Pet godina života“.). Tekst je napisala Jadranka Milenković.