Magična misterija Leonore Karington

„Nisam imala vremena da budem nečija muza… Bila sam previše zauzeta buntom protiv porodice i učenjem kako da postanem umetnica…“

Leonora Karington

Na papiru, Leonora Karington je britanska nadrealistkinja, koja se odrekla bogate porodice, zaljubila se u Maksa Ernsta (Max Ernst) i pobegla s njim u Pariz, našavši se u samom centru nadrealističkog pokreta. Odvojena od Ernsta ratom, kasnije je završila u Meksiku, gde je postala jedna od najpoznatijih usvojenih umetnica te zemlje, kao i osnivačica pokreta za oslobođenje žena u Meksiku tokom sedamdesetih godina. Dok pokušavamo da sastavimo delove zagonetnog životnog puta Leonore Karington, shvatamo da to nije toliko lako. Čim pomislimo da smo shvatili jedan njegov deo, sa zebnjom shvatamo da je previše ogroman da bismo ga u potpunosti obuhvatili. „Ja sam isto toliko misteriozna sebi koliko i drugima“, rekla je jednom. I zaista jeste bila. Genijalna slikarka, vajarka i spisateljica. Vatrena ljubavnica, majka, prijateljica i mentorka. Alhemičarka, vidovnjakinja, mističarka i šamanka. Pobunjenica, pionirka i feministkinja. Žena otporna na borbu, ali ranjiva, koja je bila bolno svesna svojih unutrašnjih demona isto koliko i spoljašnjih, onih sa kojima su se žene kao zajednica suočavale.

The Old Maids 1947

Leonora Karington rođena je u raskošnom imanju u Lankaširu, u Engleskoj, 1917. godine, u privilegovanoj, ali represivnoj sredini. Izbacivali su je iz škola zbog buntovnog ponašanja, a roditelji su je slali u škole za usavršavanje kako bi joj obezbedili bolju budućnost. „Prelepa, živahna mlada žena, tamnih očiju, crvenih usana i slapova crnih uvojaka“, kako je opisuje njena biografkinja Džoana Murhed, Leonora je, kao tinejdžerka debitantkinja, odbila da poslušno stupi u visoko društvo kada se to od nje očekivalo. Umesto toga, radije je zakopala nos u roman Oldosa Hakslija Eyeless in Gaza (1936), priču o razočaranju jednog mondenca u visoko društvo i njegovoj potrazi za misticizmom i smislom života.

Green Tea, 1942. Prikazi tradicionalnog engleskog sela, jasno inspirisani njenim detinjstvom, pojavljuju se u njenom radu, često noseći konotacije krutosti i stroge strukture.

Njena doživotna veza s nadrealizmom počela je rano: sa 10 godina, kada je prvi put ugledala nadrealističku sliku u izlogu jedne galerije i ostala zatečena. Taj trenutak urezan u pamćenje duboko je oblikovao njen život. Zahvaljujući porodičnim vezama, pohađala je Chelsea School of Art i Ozenfant Academy of Fine Arts u Londonu, ali nije se ustručavala da izrazi prezir prema svom privilegovanom poreklu. Njena priča Debutante (1937) bila je preteča bizarnog crnog humora koji će obeležiti njen život. Počinje ovako: „Zver koju sam najbolje poznavala bila je mlada hijena…“. U toj priči devojka nagovara hijenu iz zoološkog vrta da je zameni na balu. Hijena pristaje, ubija i pojede služavku – osim njenog lica, koje pažljivo sažvaće oko ivica, ali ga ostavi netaknuto kao masku. Prevara skoro uspeva, ali hijena na kraju večeri ne odoli i pojede i lice, otkrivši zločin.

Leonora Karington i Maks Ernst

Njena opsesija nemačkim nadrealistom i ženskarošem Maksom Ernstom počela je pre nego što ga je upoznala. Kada su se konačno sreli 1937. u Londonu, Ernst je ubrzo ostavio suprugu i s Leonorom pobegao u Francusku. Njihova veza bila je istovremeno strastvena i ambivalentna, i neka vrsta umetničke simbioza. Inspirisali su jedno drugo, ukrašavali svoj dom skulpturama „životinja zaštitnika“ – riba i guštera, žena koje se pretvaraju u konje, sirena i crvenog jednoroga – i slikali portrete jedno drugog.

Museo de Arte Moderno del Estado de México

Ubrzo nakon što je upoznala Ernsta, Leonora je započela svoj Autoportret (1937/38), sirovo pragmatičan prikaz sopstvene seksualnosti. Kao i mnoga njena dela, bio je pun autobiografskih detalja, keltske mitologije (inspirisane njenom irskom dadiljom i majkom) i magije. Kroz ceo život identifikovala se s belim konjima (svojim životinjskim ja, svojim alter egom i simbolom slobode), baš kao i s hijenama. Govorila je: „Ja sam kao hijena, zavlačim se u kante za đubre. Imam nezasitu radoznalost.“ Već godinu dana kasnije, njen Autoportret našao se rame uz rame s Pikasom (Pablo Picasso), Dalijem (Savlador Dali), Ernstom, Miroom (Joan Miró) i Man Rejom (Man Ray) na Izložbi nadrealizma u Parizu, koju je u prvoj nedelji posetilo 6000 ljudi.

Self Portrait, (1937/8)

Kada je izbio Drugi svetski rat, Ernsta su uhapsili Francuzi, ali su ga nakon nekoliko nedelja pustili zahvaljujući prijateljima poput Pola Elijara (Paul Éluard) i američkog novinara Varijana Fraja (Varian Fray), koji je pomogao hiljadama izbeglica da pobegnu iz nacističke Nemačke. Ubrzo nakon toga, Gestapo ga je ponovo uhapsio. Uz pomoć Pegi Gugenhajm (Marguerite „Peggy” Guggenheim) uspeo je da pobegne u SAD, ostavivši za soobm skrhanu Leonoru.

Plain Chant. 1949.

Traumatizovana, Leonora je otputovala u Madrid, ali joj se mentalno zdravlje pogoršalo do te mere da je završila u azilu, gde je bila podvrgnuta elektrošokovima i jakim lekovima. Kasnije ju je upravo Andre Breton (André Breton) podstakao da napiše memoare Down Below, u kojima je opisala dehumanizujuće lečenje, seksualno zlostavljanje i traumu institucionalizacije. Njeni radovi Portret doktora Moralesa i Mapa podzemlja svedočili su o tom iskustvu.

Leonora Karington, Andre Breton, Marsel Dišan i Maks Ernst, Njujork, 1942; fotografija Hermana Landšofa. U centru je slika Morisa Hiršfilda. „Naga žena na prozoru” (Nude at the Window, 1941).

Nakon izlaska iz azila, usamljena i skrhana, u Madridu je upoznala meksičkog ambasadora i pesnika Renata Leduka (Renato Leduc). On ju je, iz samilosti, oženio (razveli su se 1943) i obezbedio joj diplomatski imunitet i izlaz iz ratom razorene Evrope.

Kasnije je otputovala u Meksiko, gde je započela novi život i gde je njena umetnost doživela procvat. Tamo je, zajedno s umetnicama poput španske slikarke Remedios Varo (Remedios Varo) i mađarske fotografkinje Kati Horne (Kati Horna), stvorila jedinstveni ženski nadrealizam.

Nadrealistički portret Remedios Varo, 1957, sa maskom koju je napravila Leonora Karington, fotografisala Kati Horna.

Three women with crows (1951)

Leonora se kasnije udala za mađarskog fotografa Emerika (Čikija) Vajsa (Emerico Weisz) i s njim imala dva sina. Za razliku od Ernsta, Vajsu nije bilo stalo da se takmiči s njenim talentom – podržavao je njen rad.

Figures carrying Still Life (1957)

The Temptation of St. Anthony, 1945 

U Meksiku je Leonora postala priznati deo kulturne scene, a 1964. godine dobila je čast da oslika mural za Nacionalni muzej antropologije: Magico de los Mayas (Čudesni svet Maja).

Leonorin mural Magico de los Mayas, 1964

Sedamdesetih godina pridružila se feminističkom pokretu i kreirala čuveni plakat Mujeres Conciencia (Ženska svest) iz 1972, koji je afirmisao njeno feminističko stanovište. Godine 1986. dobila je nagradu za životno delo na konvenciji Women’s Caucus for Art u Njujorku, u znak priznanja njenom neumornom političkom angažmanu.

Kuhinja – tradicionalno povezana sa ženskim radom i ograničenjima – u slikama Leonore Karington postaje postaje metafora za hermetičke procese i služi kao prostor u kojem žene mogu da povrate svoju moć kroz alhemiju, magiju i veštičarenje. Njena duboka povezanost sa alhemijom očigledna je ne samo u ikonografiji mnogih njenih dela već i u njenoj tehnici. Sredinom četrdesetih godina počela je da eksperimentiše sa srednjovekovnom tehnikom jajčane tempere, što je rezultiralo bogatom, svetlucavom osobenošću njenog slikarstva. Zato njene slike nekada ne deluju samo naslikane, već kao da su skuvane, kao da su se materijalizovale u kazanu u ponoćni čas.

Tek 2017. godine iz njenog arhiva je otkriven špil tarot karata iz pedesetih godina, koji je oslikala Leonore Karington

Preminula je 25. maja 2011. u Meksiko Sitiju, u 94. godini života, ostavivši više od 2000 dela. Njene slike dostizale su visoke cene – na primer, Žongler (El Juglar) prodat je na aukciji u Christie’su 2005. za 713.000 dolara. Pop zvezda Madona koristila je dela Leonore i Remedios Varo kao inspiraciju za svoj spot Bedtime Story (1995). a Tim Voker je bio inspirisan njenim stvaralaštvom fotografišući Tildu Svinton za i-D magazin 2017. Google je 2015. godine obeležio njen 98. rođendan nadrealističkim doodle-om, inspirisanim njenim delom How Doth the Little Crocodile.

Kron Flower, 1986.

Leonora je jednom rekla: „Nisam imala vremena da budem nečija muza… Bila sam previše zauzeta buntom protiv porodice i učenjem kako da postanem umetnica… Slikala sam za sebe… Nikada nisam verovala da će iko izlagati ili kupovati moja dela.“

Ona je bila jedna od poslednjih živih učesnica nadrealističkog pokreta tridesetih godina, ali – kao i mnoge oznake koje su joj tokom života pripisivane – i ona „nadrealistkinja“ zvuči više kao etiketa dodeljena po inerciji nego nešto što je sama negovala. Jer, ako se pogleda njen život unazad, jasno je da Leonora nikada ne bi podnela da bude stavljena u okvir. Bila je jedinstvena.