Dvadeset prvi vek je nesumnjivo vreme u kojem se neprekidno, začuđujućom brzinom, uvećava broj ljudi koji se oprobavaju u pisanju. U tu svrhu koriste se sve potencije za dosad neostvarljivu dostupnost napisanog teksta, i lako baratanje svim elementima neophodnim za njegovo nastajanje – od jezičkih do tehničkih. U tom smislu i čudi i ne čudi događaj kakav u književnosti predstavlja objavljivanje inovativnog književnog rešenja. Čudi – jer nam se čini da u toj poplavi tekstova, od pamtiveka do danas, mora biti da su potrošene sve matrice. Ne čudi – jer svaki sledeći stepenik u razvoju tehnologija priziva onog umetnički senzibilnog da se popne i osmotri da li je moguće sa te nove pozicije pričati večitu priču ljudskog života: priču o smislu i smrti.
Eduar Leve uspeva da iznenadi i prekaljene, nezbunjive čitaoce. U romanima (slične, ali ne i iste strukture), jednostavnih naziva – „Autoportret“ i „Samoubistvo“ – on ispisuje nelinearnu, događajima siromašnu, ali ipak veoma sadržajnu priču, autofikcijsku (kritika voli ovu, meni neomiljenu reč), bez ikakvog poštovanja klasičnih pravila naracije. Radi se dakle o eksperimentalnim, konceptualnim romanima, ali – na sreću publike – ne o onoj vrsti eksperimentalnog štiva koje prednost daje eksperimentu radi eksperimenta, čime se tekst ponekad pomera na prostor ne-jezika, na polje nečitljivosti. Ovde je reč o sasvim čitljivom, prohodnom tekstu, pisanom donekle dokumentarističkim ili verističkim stilom, veoma ekonomičnom rečenicom kojom se fragmenti sadašnjosti, sećanja, ličnih preispitivanja – pretvaraju u neku vrstu predstavljanja, kao što se današnji čovek predstavlja „prijateljima“, „pratiocima“, „istomišljenicima“ i inima, u carstvu društvenih mreža. Ali ne samo tu: i u razgovorima u „stvarnosti“, gde sebe drugima „dajemo“ u fragmentima, nikad u poziciji da nekome otkrijemo celinu sebe, koja, uostalom, ni nama samima nije dostupna kao svojevrsno „imanje“. Proste ili bar ne predugačke izjavne rečenice slede u tekstu „Autoportreta“ jedna za drugom, bez ikakve logike koja bi ih držala čvrsto privezanima kovalentnim vezama misli odnosno zapisivanja. Jedina logika koja ih drži je JA-logika: sve one govore o istoj osobi, ne vodeći se ni veštačkim sistemima asocijacija, ni određenim šifrarnikom koji bi čitalac mogao primeniti da pronikne u intencije autora. Ne postoje ni (dramske) pauze na mestima gde smrtno ozbiljnu rečenicu zamenjuje laganiji govor o ukusima u odevanju.
Veoma moderne u izrazu, poetične i duboke, ovo su knjige koje neće ostaviti ravnodušnim današnjeg čitaoca.
Jadranka Milenković
(…)Ne plaši me ono što je na kraju života. Ne slušam zapravo ono što mi ljudi govore. Zapanjuje me što mi ljudi daju nadimak, a jedva me poznaju. Dugo mi treba da shvatim kad se neko loše ophodi prema meni, toliko da budem iznenađen što se to baš meni dešava: zloba je na neki način nerealna. Arhiviram. Kada sam imao dve godine, pričao sam sa Salvadorom Dalijem. Nadmetanje me ne motiviše. Više bi mi vremena bilo potrebno da precizno opišem svoj život, nego da ga proživim. Pitam se da li ću, kako starim, postati reakcionar. Kada sednem golim nogama na skaj, moja koža ne klizi, ona škripi. Prevario sam dve žene, priznao sam im, jednoj je bilo svejedno, drugoj nije. Zbijam šale sa smrću. Ne volim sebe. Ne mrzim sebe. Ne zaboravim da zaboravim. Ne verujem da Satana postoji. Moj krivični dosije je prazan. Voleo bih da godišnja doba traju po nedelju dana. Više volim da se dosađujem sam nego udvoje. Lutam pustim predelima i ručam u otužnim restoranima.(…)
Autoportret
Eduar Leve piše tako lepo o onim najjednostavnijim trenucima života, podsećajući nas na njihovu lepotu, kao i na tugu koju osećamo kada takve trenutke ne primećujemo.
Pročitajte odlomakUpravo nedostatkom pauza u tekstu, neodvajanjem poglavlja (čime je ceo roman „Autopotret“ jedno jedino poglavlje) narator/autor podvlači ravnopravnost svih „izjava“ koje daje o sebi. Nemoguće je oteti se utisku da ta vrsta ravnopravnosti rečenica iz različitih registara zapravo govori i nešto o autorovoj personi, ili onome što on pokušava da ogoli cepanjem tankog omotača najprihvatljivije persone koja bi se smela izneti u javnost.
Na nevelikom broju stranica (tek nešto više od stotinak) čitaocu je ponuđena nesaglediva lepeza tema o kojima on može da razmišlja paralelno sa naratorom/autorom. Već od prvih rečenica knjige saznajemo o autorovom odustajanju od uputstava za upotrebu (života, pisanja, smrti), ulazimo u razmatranja o probabilističkoj prirodi ljudskih odnosa, neočekivanosti zla, o (ne)konformizmu, introvertnosti samog pričaoca kao i njegovoj nesklonosti statičnosti i navikama. Svedočimo njegovoj sklonosti preispitivanju, njegovoj potrebi za odmerenošću, njegovoj netipičnoj imaginaciji i opiranju konvencijama: „Mislim da je najbolji deo čarape rupa“. Autor nije fanatično vezan za materijalna dobra (ali se iz teksta ne vidi da je ikada trpeo jaku oskudicu, što nije nevažno pri pokušaju da rekonstruišemo sliku koju nam nudi). Iz određenih pasusa čitamo i odnose prema drugima: ponekad zanimljive opaske i neočekivane detalje koje zapaža i pamti samo neko ko poseduje izražen umetnički senzibilitet, ali neretko su tu čitave stranice koje svedoče o svođenju drugih na svojevrsne objekte, za zabavu, posmatranje ili izbegavanje. Tu su i izjave o iskrenosti (i posledicama). O ispovedanju nepoznatima (zar to ne liči na književnost?): U Indiji sam jedne noći putovao autobusom s jednim Švajcarcem kojeg nisam poznavao, prelazili smo zaravan Kerale; više sam njemu ispričao o sebi u tih nekoliko sati nego najboljim prijateljima za nekoliko godina. Znao sam da ga više nikada neću videti, on je bio uvo bez posledica.
Ono što saznajemo već na početku knjige, umetnuto među manje važne izjave, jeste činjenica da je, pre pisanja ovog netipičnog autoportreta, autor već više puta pomišljao na prekid života. Neću izgubiti vid, neću izgubiti sluh, neću izgubiti kontrolu nad bešikom, neću zaboraviti ko sam, biću mrtav pre svega ovoga. Kao čitalac kome određene čitalačke strune naročito vibriraju kod ovakvih (otvorenih ili prikrivenih) nagoveštaja, ostatak teksta čitam delimično i kao razjašnjenje ove autorove izjave. Slede, razbacane po raznim delovima velikog poglavlja: Ništa mi ne pruža zadovoljstvo.(…) Ne osećam nostalgiju za detinjstvom, za adolescencijom, ni za vremenom posle toga. (…)Praznim svoje pamćenje. Mi, ipak, saznajemo da je autor umetnički ostvarena persona na više različitih polja, da je u tom smislu dostigao i svetski uspeh. Bio je voljen i voleo je. Putovao je, proživeo zanimljive avanture, upoznao zanimljive ljude. Tragao za određenim identitetom. Razmišljao. Bivao privučen od strane neobičnih ljudi i situacija. Osećao empatiju prema nesrećnima. Bivao svestan toga da je voljen više nego što voli sebe. Gde onda raste taj „kvar“ koji malo-pomalo opseda život i briše iz njega smisao?
Uz rizik da na taj način budućeg čitaoca lišavam drugih dimenzija romana (njegove duhovitosti, anegdotičnosti, šarma i harizme glavnog junaka, što je sve možda i dominantnije u tekstu nego ono na šta se ja kao čitalac fokusiram), probaću da se maksimalno približim autoru u trenucima kad je sam, kad je umoran, kad je bezvoljan, kad je nesnađen, kad je posustao, da mu se – držeći se tih njegovih iskaza – pokušam približiti s one strane gde je otkriven, na vetrometini, gde raste njegova odluka da prekine sa neadekvatnim životom, iako unapred znam ne samo da mu ne mogu pomoći, nego i da je nemoguće otkriti uzročnike tih stanja, da to ne uspeva ni nauka, a ne pasionirani čitalac, raščlanjivač teksta, čak ni pod pretpostavkom da je tekst potpuno veran unutrašnjem životu pisca. Ipak to činim, prepoznajući u njegovom opisu i osobine drugih koje poznajem, i svoje osobine, nešto što je možda iskorenljivo onda kad mu se napipa koren. (Iluzija sasvim vazdušasta, a opet…)
Tokom čitanja padali su mi na pamet junaci raznih drugih priča, davno ili skorije čitanih. Mogu da počnem već od Don Kihota, ili kneza Miškina (ne, naš junak nije s one strane realnosti, a ni ne predstavlja hristoliku figuru, ali ima momente koji ukazuju na određenu „nerazvijenost“, neku blagu infantilnost, nezrelost, koja čoveka tera da se povuče onda kada je potrebno boriti se, ili da se bori onda kada treba odustati). Savremenijih likova koji se uklapaju u tu sliku ima daleko više; takve su opisivali Pol Oster (opis oca u romanu „Otkrivanje samoće“) ili Imanuel Mifsud (recimo, glavni lik u delu „Juta Hajm“). Ovi likovi pokušavaju da dostignu privid lakoće življenja zatvaranjem u sebe, automatizacijom života, zadovoljavanjem potreba, fokusiranjem na prijatnost i nesuočavanjem sa teškim pitanjima prošlosti i budućnosti. Ipak, najčešće sam pomišljala na Mersoa; asocijacija u početku nejasna, da bi se vremenom iskristalisala u neku sliku (od sitnih belih tačkica na crnoj pozadini, kao na naslovnici romana).
Narator/autor otišao je (barem) korak dalje od junaka Kamijevog „Stranca“, već i po tome što je u pitanju ostvareni umetnik, i to u više različitih grana umetnosti: kao slikar, fotograf i pisac (dok, naprotiv, znamo da Merso odbija ponudu za unapređenje, usled potpunog odsustva ambicija, jer i sama želja za napredovanjem predstavlja iskakanje iz prostora najjednostavnijeg življenja u prijatnosti, bez tegoba). Ali, zar ne kaže i naš junak da ga nadmetanje ne motiviše? Ambicija ponekad nije drugo nego nadmetanje sa sobom, a život ne trpi statičnost. Ostajanje predugo na jednoj tački sopstvenog puta prestaje da zrači zadovoljstvom i počinje da se očitava kao zakočenje života, kao zarobljenost, dosada, nezadovoljstvo sobom, pa i resantiman. Potraga za izlazom iz takve situacije, ukoliko ne vodi napred, na sopstvenom putu koji se svakim korakom mukotrpno krči, zapravo vodi unazad, u infantilna zadovoljstva, u samoću, u nesigurnost, možda i patološka stanja kao što je depresija, bolesti zavisnosti ili sve veća otuđenost od drugih koji se instrumentalizuju ili se predimenzionišu njihove nepoželjne osobine. Takav rasplet jednako preti i najtalentovanijima, i takvog junaka ne možemo i ne želimo osuđivati, sa njim je tako lako poistovetiti se upravo u delu gde osećamo njegovu slabost, dok nas svojim talentima i harizmom daleko prevazilazi. Zato ova priča i nije priča u kojoj se traži njegova odgovornost, već veza između njega i svakog od nas. On je, umnogome, Savremeni Čovek, i deo njegovih slabosti narasta hranjen civilizacijskim „otpadom“, ali on je isto tako i svevremen, pitajući se ista ona pitanja koja još Gilgameš postavlja (ne vidimo ta pitanja, vidimo samo odgovore koje nam potura, koje nam servira u nastupima iskrenosti ili onim drugim, nastupima želje da šarmira čitaoca; ipak, mi vidimo da su ta pitanja postavljena). Ta vrsta nemogućnosti ili odbijanja da se izađe iz zakočenja na svom životnom putu Mersoa je odvela u zločin, mnoge druge junake na poziciju žrtve, u bolest ili u samoubistvo.
Samoubistvo
Uspomena na prijatelja iz detinjstva koji se ubio toliko je proganjala Eduara Levea da je rešio da joj u potpunosti posveti svoju jedinu pripovest. Taj portret, intoniran kao esej o samoubistvu, naposletku se pretvara u skriveni autoportret.
Pročitajte odlomakRoman „Samoubistvo“ čitala sam opterećena činjenicom da je autor neposredno nakon njegovog pisanja i sam pristupio tom činu. Dotad sam ga, kroz redove „Autoportreta“ već doživela kao bliskog, kao „svog“. Nemoguće je ne doživeti ovu knjigu kao svojevrsni testament, koji, uprkos tome, preporučujem čitalačkoj pažnji čak i najosetljivijih.
Naime, roman je pisan u drugom licu; autor se sve vreme obraća prijatelju koji je digao ruku na sebe kao veoma mlad čovek. Pisan je toplije, liričnije nego „Autoportret“, sa nešto čvršćom strukturom. Iako naracija nije linearna, sa lakoćom pratimo tok prisećanja kojima nas autor upoznaje sa prijateljem. Već u prvom poglavlju saznajemo tragični ishod njegove odluke; ostatak teksta je njegovo ponovno „sazdavanje“ u piščevoj mašti, u podtekstu njegovog života sve do identičnog kraja. Odnos samoubice i njegove smrti, ta igra koja je počela još u školskom dobu, ostala je neodgonetnuta svima koji su tom smrću izgubili voljeno biće. Iako je ostavio trag (otvoren strip na stolu; strip koji je pao i sklopio se pre nego što je iko protumačio poruku), njegovo celoživotno ćutanje, povlačenje iz glasnog života, ostavilo je sve njemu drage ljude u dubokoj nedoumici o tome ko je on stvarno bio. Leve mu ponovo (ili po prvi put?) daje glas, učitava u događaje kojih se seća sopstvena tumačenja, nudeći jednu moguću sliku, jednu moguću uspomenu: U stvari, ti i dalje govoriš, kroz ljude poput mene koji te vraćaju u život i propituju. Slušamo tvoje odgovore i divimo se njihovoj mudrosti. Ako se ispostavi da činjenice ne idu u prilog tvojim savetima, krivimo sebe što smo te pogrešno protumačili. Tvoje su istine, naše zablude. Ostaješ živ sve dok te nadživljuju oni koji su te znali. Umrećeš s poslednjim od njih. Osim ako te neko od njih ne pretoči u reči i ne prenese svojoj deci. Koliko ćeš generacija poživeti tako, kao lik iz usmenog predanja?
Nekarakteristično ćutanje mladića čini ga, u sećanjima autora, drugačijim od svih koje je poznavao. Njegovo ćutanje on naziva oblikom elokvencije. Mladić je posmatrač, slušalac, onaj koji kontemplira. Uporno je prisutan u Leveovom životu, daleko više nego prijatelji koji su ga nadživeli. Konačnost njegovog čina podseća na niz mogućnosti koje je on svojim životom tek mogao da ostvari. Ti kvariš moju neizlečivu ležernost. Kad odveć reagujem na prvu loptu, i kada mi se, iz nepoznatog razloga, ukaže tvoje lice, pridajem značaj ljudima koji me okružuju. Stvari postaju retko opipljive. Umesto tebe, uživam u onome što više ne možeš osetiti.
Pisac govori o mogućnosti ljubavi i prijateljstva sa nekim tek iza njegove smrti – ono je moguće, ma koliko jednostrano. (I nama je omogućeno ovim dvema knjigama da osetimo nešto slično prema autoru ovih zapisa.) Prisećanjima, on na momente gotovo ulazi u njegovo telo, oseća njegove nelagode, njegova rasterećenja, seća se njegovih navika, njegovog izgleda (recimo, u momentima kad pušeći pravi savršene kolutove dima). Analizira njegova nepristajanja, njegove prikrivene talente, njegove moguće ironije i otklone. Čudi se njegovoj vitalnosti koja je proizvela smrt. Shvata načine na koje su ljudi, danju, bili zidovi između mladića i njegovih sopstvenih misli – zato je mnogo više voleo noć, mrak, svoju zamračenu sobu, momente u kojima njegova žena već spava, i sve oko njega je utišano. Seća se njegovih rokovnika u koje je zapisivao svoja sećanja, kao i njegovog straha od toga što se ta sećanja krune. Seansi sumnje. Umora nakon kilometarskih spekulacija. Razgovora o Bogu kao o apstraktnom entitetu, temi za dugačke konverzacije. Pogreba; sveštenika koji drži potresnu besedu o nepoznatom mladom čoveku, samoinicijativno lišenom sebe. Njegovih roditelja. Ti si jednog dana samom sebi namenio nasleđeno nasilje. Zadao si ga kao što bi ga zadao otac, a primio si ga kao što bi ga primila tvoja majka.
I u jednoj i u drugoj knjizi postoji nešto što bih nazvala „simptomatičnim odsustvom roditelja“. Oni su tu, ali, rekla bih, nedovoljno da postanu značajna podrška, obuzeti svojim životima. (Moji roditelji mi ne postavljaju dovoljno pitanja – kaže Leve u „Autoportretu“). I on, kao i mladić koji je tog jutra kad se ubio pošao sa ženom na partiju tenisa, deluju ostvareno, normalno i srećno. Ipak, ne vide te značajke svog života kao dovoljno smislene, pokretačke, iskupljujuće, što mene – u jednoj krajnje subjektivnoj analizi neutemeljenoj ni u kakvoj nauci niti iskustvu – vodi zaključku da se smisao ne može naći mimo zajednica, ali ne izgrađenih na licemerju, navici, koristi, već isključivo na dubokom razumevanju, ljubavi i uzajamnosti. I autor i mladić kome se obraća u knjizi „Samoubistvo“ nemaju svog poroda, iz (izgleda tako nakon čitanja) straha od odgovornosti pred velikim činom stvaranja novog života. Razmišljanje o smislu takvog čina koje vodi u negativan odgovor, ako nije stvar sebičnosti, može da bude neverovanje u smisao života uopšte. Čemu stvarati još novih nesrećnih ljudi?
Leveov mladi prijatelj bio je neko ko voli početke. Perfekcionista. Sposoban da govori strasno kad mu je neko bio blizak. Uplašen od mogućnosti dosade udvoje. Ubeđen da život nose samo delovanje i misao. Nesposoban za duga čekanja.
Čitalac se ne može oteti utisku da Leve, pišući ovu knjigu, ne piše o sebi jednako koliko i o mladiću kojeg je zadržao tako dugo u sebi kao značajnu uspomenu. Govoreći mu o drugima koji su za njim ostali, on se možda istovremeno obraća i onima koji će požaliti njegovu smrt. Oslobađa ih osećaja krivice. Odbojnost koja te je tada obuzimala nije dolazila iz odbacivanja koje bi osetio prema blagonaklonoj osobi, niti od prirode razgaljujućih predmeta koje bi ti ta osoba pokazala, već iz činjenice da se želja za životom ne može diktirati.Ti nisi mogao da budeš srećan po narudžbini, bilo da ti neko drugi izda naređenje, bilo da ga izdaš sam sebi. Sreće koje si iskusio bile su plod milosti. Mogao si da razumeš njihove uzroke, ali ne i da ih ponoviš. (…) Samo si ti sam sebi mogao da pružiš više ukusa za život nego za smrt.
Činjenica da znamo da pisanje ovog „testamenta“ autora nije odvratilo od ideje da skonča svoj život, ipak ne znači da ova knjiga nije napisana u slavu životu. Ona je pisana u ime ljubavi prema Drugom, a možda i kao izvinjenje onima koji će ostati u tuzi nad njenim autorom. Ali ona govori o potrazi i autora i njegovog junaka za višim vrednostima, za kojima vredi tragati. A ta potraga vrši se jedino kroz tuđa srca – tome nas poučava i literatura i život sam. Knjige su objavljene u izdavačkoj kući RED BOX iz Beograda, u prevodu Milice Srdanov („Autoportret“) i Bojana Savića Ostojića („Samoubistvo“). Ovaj tekst je samo načeo jednu značenjsku ravan kroz koju se mogu čitati. Veoma moderne u izrazu, poetične i duboke, ovo su knjige koje neće ostaviti ravnodušnim današnjeg čitaoca. Ako se može steći prijatelj posle smrti, autor Eduar Leve stekao je u meni prijatelja i ostavio me u dubokoj zapitanosti. Velika preporuka.
